Nova Evropa

Међу старијим писцимаје занимљив појав и мишљење Јанеза Тудине, који је служио у Бахово време као професор на Реци, и као ватрен Југословен морао оставити своју службу; живео је даље у својој долењској домовини и постао једним од најбољих словеначких прозајиста, Од новијих и најновијих писаца вреди истакнути Ивана Цанкара. Кад су загребачка и београдска академија, уз помоћ Матице Словенске, спремале јужнословенску енциклопедију, добио је и Цанкар позив да напише свој животопис. Написао га је, али не за Матицу Словенску, него прво за „Словенски Народ“, а почео је овако: („Моје ЖуЦепје v Ljubljani 1920"):

„Nedavno je „Slovenska Matica" razpošiljala po naših Kkrajih formular, na 'katerega naj bi ljudje mapisali podlavitne zanjmivosti iz svojega življenja in nehanja. Tudi jaz sem dobil tak formular, pa nisem vedel, kaj bi z njim. Besedilo je bilo namreč hrvaško, moj občevalni jezik pa je doma edinole slovenski, Državni uradi so se naučili slovenščine, morala se je bo ščasoma tudi „Slovenska Matica". Še hujše pa je bilo, da so vprašanja na tisti poli rrazodovala za svojega očeta c. kr. profesorja, ki deli človeško delo v „perijode' („Schildern Sie mir die zweite Periode Schillers!«). Iz teh in takih razlodov sem izročil formular dekli, da podkuri peć z njim.“ i

Свакако је чинио криво Цанкар нашим културним установама, и могао је сасвим лепо одговорити на „хрвашка“ питања; али такав је сад био онај Цанкар, који је за своје југословенско уверење у време рата био интерниран, те у највећим патњама написао најлепше дело југословенске ратне књижевности („Родође 12 запј“).

После уједињења, није се у словеначкој књижевности много изменило, Раширио се је највише број и опсег новина, које излазе све на словеначком језику. За српско-хрватски језик могло се много учинити у знаности, да се је остало код намере нестварати одмах универзитет у Љубљани, већ сакупити словеначке професоре и доценте на загребачком свеучилишту, те полагано приправљати тле за љубљанско свеучилиште, Није време и место овде испитивати, зашто се није тако радило, Данас се предају у Љубљани богословне, правничке, природописне, историчко-филолошке, техничке, па деломице и медицинске науке, на словеначком, а сваки научник воли највише и писати језиком на којем предаје. Зграда словеначке културе, дакле, дограђена је, аком није још сасвим изграђена, Створило се и „Znanstveno društvo za humanistične vede v Ljubljani”, Ka је београдски „Нови Живот" обратио „пажњу свих наших политичких и културних радника“ на ово опасно подузеће, довршио је „Љубљански Звон"“ свој кратки одговор „златним“ речима: „Чувај своје, а не дирај у туђе!" Оснивачи друштва могли су се позвати већ и на говор Г, Јована Жујовића, председника београдске академије, који је у првој свечаној седници после рата изјавио жељу да се, поред оба средишта за. обрађивање више науке, у Београду и Загребу, „што скорије створи слично и у Љубљани, и да сва три ступе у најприсније задругарске везе, које ће такођер ујамчавати наше народно и државно јединство“, Овим се речима могу и ја прикључити, јер

136