Nova Evropa

опрека између обојице великих мужева, ипак је та скрајна антиподност на један нови смјер у умјетности, ин на његове резултате,- још увијек једна голема загонетка, коју би можда могла протумачити удаљеност радних и индивидуалних елемената, тако типично различних код обојице генијалних мислилаца, нако су обојица рођени Нијемци.

Није овдје мјесто, да, се доказује, који је од обојице у своме праву, јер је-то већ учинило вријеме, еволуција духа и музичке умјетности, 2 непартајични уживаоци умјетности гледају данас на ту борбу у музичком свијету. као на неки анакронизам, који је био изазван више личном страшћу него позитивним аргументима једне. апсолутно-естетске – објективности. Споменули смо Ничеа на овом мјесту тек као најачег и нај страшнијег репрезентанта онога поклича који је имао зауставити бујицу успјеха Вагнерова музичког стварања, као једнога од оних безбројних легија које су у Вагнеровој умјетности гледале мјесто прогреса декадансу, штавише биједан конац развијања музичке умјетности уопће.

Вријеме је полако избрисало сву садржину те тешке н жестоке борбе, а оставило резултате Вагнерова рада као једну бескрајну чврсту карику у сталној еволуцији музичке умјетности, којој је баш по Вагнеру омогућено непрестано, даљње, и ново развијање, напосе у погледу усавршавања музичке драме. Драмски стил Вагнеров значио је епохалан добитак према свему дојакошњему у опери, па се послије њега не може уопће замислити повратак ка спутаној форми арије, н старе рецитације, јер је мелодијеко-мувички говор постао главним елементом модерне музичке драме. Музика постаје саставним дијелом садржаја, и она прожима, либрето опере, као што и садржај прожима њу. Систем проводних мотива. пролази цијелом опером и даје битну карактеристику форми његове музике. Вагнер је призвао у помоћ све умјетности, и из њих стварао једну велику цјелину праве музичке драме. Са својом музичком идеологијом п индивидуалношћу, па напосе са садржајем својих опера, створио је њемачку надцијоналну оперу, и постао типичним представником германске музике. Штавише, Вагнерово светиште — Бајрајт (Ваугечћ) — није по стало само њемачком Олимпијом, стјециштем богатих и знатижељних туриста, већ доиста мјестом ходочашћа свију оних који су желили, да се на врелу упознају с умјетношћу која је у своје доба продрмала свијет и заинтересовала га можда више и дубље него икоје културно питање. И нека се не варају ни импресијонисте, а ни експресијонисте, да би били могући, да није ишао пред њима један смијон и генијалан борац за нове идеале око усавршавања музичко-драмске умјетности, — маколико да они данас одбијају од себе сваку везу е резултатима. највећега музичара XIX стољећа.

У »Парсифалу«, своме посљедњем дјелу, обрадио је Вагнер мистични мит о Гралу, који су му у главним обрисима дали Француз СћтеНеп де Тгоуез и Нијемац ЖоШтат von Езсћепђасћ, Главни јунак и носилац велике религијовно-мистичне идеје, Парсифал, уноси у читаво дјело старокршћанску мисао о ослобађању од гријеха по љубави и сучуствовању. Симболика, која провејава читаву радњу, долази у другом најачем типу драме највише до изражаја: Кипдагу је неки. симбол вјечите борбе између добра и-зла. У истом бићу средовјечне легенде, инкарнирана страствена Херодијада и покајница Магдалена, са светачком ореолом. Нема сумње,

110