Nova Evropa

умјетности, а послије тога настоје све опере да и на своје сцене доведу то дјело, које није могло раније из Бајрајта због Вагнерових одлука. Нажон тога времена ово постаје неким највишим критеријем, по којему се не-мјере само техничке способности репродуцирања у једном театру него H највише подобности умјетничког и чисто музичког изражавања. И није прошло ни пуних девет година, а у Југославији се нашло позориште које је имало одважности и поуздања да је извело тај величанствено свечани посветни приказ; и директор загребачке опере каже, да је то учинио и »зато да се нагласе, и у опери, високи циљеви за којима иде наша умјетничка. тежња. Да сву своју снагу стави, овај пут, у службу монументалности Вагнерова дјела, отвајајући тако широке видике у нашој умјетности. Да испита, мјеру својих сопствених способности и да је, ако можемо, подигне. Да приближи свој умјетнички ансамбл високим смјеровима, Ол Олн И, или чак и удаљеним, од спољних и непосредних ефеката«.

Ево ове су мисли водиле равнатеља опере, 15 Коњовића, да је упорно устрајао на томе, да се све големе запреке, које су непрестано искрсавале, преброде, и да се то велико дјело изведе. Па ако је то дјело било критеријем за мјерење висине умјетничких способности на. свјетским операма, оно је донста у препуној мјери вриједило и за загребачку оперу, и несамо за њу, за управу н подређени јој ансамбл, него и за нашу публику, коју је привукло и коју је изненадило својом садржајношћу. Јер донста, то није био успјех богатих и развиканих рекламних направа, успјех је према нашим приликама био голем и неочекивано јак, зато што је, као ну цијелом културном свијету, био сукцесиван, јачи и дубљи. потпунији и савршенији, од изведбе до изведбе, на сцени и у паркету. То је снага самога дјела, које ће вјечно живјети.

да. изведбу су, уз управу, најзаслужнији диригент Г. Милан баке, и редатељ Г. Др. Бранко Гавела. Не мислимо рећи, да је било све онако како би то морало бити, али је за нас важно и утјешно да је, уз ансамбл који је стајао на расположењу, учињено веома много. Овака изведба »Парсифала«, која се може још и дотјерати (у зборовима у неким солистичким измјенама), даје Загребу једну ако и не савршену али добру копију генијалнога, дјела. Штета, да се није удесила згоднија раздноба улога, јер би читава ствар добила јачи артистички карактер. У новој севонн желили бисмо видјети другога Амфортаса, а као Клингсора IT. Крижаја. Ипак, сви су дали своје најбоље, нако то најбоље у многоме није одтговарало Вагнеру. Као једна права европска умјетничка снага, међу пјевачима уздигао се над све у стилу Г. Флегл (2168, чији се Гурнеманз може прибројити најбољима. Техничке потешкоће на сцени биле су лакше савлађиване код каснијих представа. Загребачки театар показао је са »Парсифалом« велике могућности својих артистичких подвига, који нас тјеше, и дају нам наде у његову лијепу будућност.

В. Новак.

112