Nova Evropa

нети мах она није била друго до клица будуће комунистичке партије, прва етапа у њену развитку. Други Конгрес завршује први перијод развоја КПР, и њиме се почиње други перијод, перијод бољшевизма. Један делегат на Другом Конгресу изјавио је, да је »Искра« створила партију; томе треба још додати, да је на истом том конгресу група »Искре« расцепана у два правца, односно, како се касније показало, у две партије: на. једној страни остала, је малобуржујска опортунистичка, OL HO OKO а на другој страни револуцијонарно-пролетерска (бољшевичка) странка.) | Разлика, у мишљењу између мењшевика и бољшевика испољила, се пре свега у питањима организације. Ове супротности биле су у ствари наставак сличних несугласица између »економиста« и групе »Искра«; све оне долазиле су до свог потпуног изражаја и на самом конгресу, и у време после конгрзса. Већ при расправи првог параграфа, партијских статута сукобила су се противна мишљења у питању страначке организације: предлог Мартова, да се смањи власт партијских центара, одузимао је партији спремност за брзу акцију и строгу дисциплину, и отварао на тај начин врата малобуржујским утицајима; предлог Љењина, који је заговарао једну несамо на речи него и на делу добро организовану, спремну, дисциплиновану, револудијонарно-пролетерску партију, која би имала контролу над радом свих својих чланова, и којој би стајао на челу један централни комитет са свим пуномоћима, прихваћен је на конгресу. Додуше, ова питања организације нису у време самог конгреса. изгледала, баш тако важна; али је данас јасно, да су бољшевици и на конгресу и после њега настојали провести такову партајску организацију која би гарантовала, револуцијонарно-пролетерски. карактер странке, и да, је само тако организована, партија. могла издати пароле оружаног устанка, и изнети победу и над паризмом и над капитализмом. До противности међу обема групама дошло је и у питању односа према, либералима. Док су мењшевици тражили базу за споразум с либералима, по сваку цену, бољшевичка резолуција није додуше захтевала, борбу прогив споразума, али је упозоравала, на контрареволуцијонарни карактер буржујског либерализма; та, је резолуција обележавала доцнију тактичку линију бољшевика, која је ишла и против царизма и против буржујеског либерализма. У следећих петнајст година, (1908—1917), мењшевизам и бољшевизам две су партије које се боре у самом радничком покрету о вођство радничких маса. Партија. мењшевика, на челу са, Мартовим и Даном, прошла, је ове метаморфозе: од мењшевика, (1908—1907) прометнула се она у т. зв. »ликвидаторе« (1908—1914) напустивши уопће идеју хегемоније пролетаријата, те је за време Светекога, Рата, заједно с целом Другом Интернадијоналом, постала, социјалпатријотсеком (1914—1917), док је за то време водио бољшевизам борбу противу мењшевизма у свим његовим облицима, проводећи конзеквентно идеју пролетерске диктатуре. У овој борби, која, се иза Другог Конгреса распламсала, између бољшевика, и мењшевика, изгубили су бољшевици централни орган »Искру«, која је прешла у руке мењшевика/. (од! (582 броја), Исто се то десило и са Централним Комитетом (од јула. 1904), и са партајским одбором, Почетком 1905 основали су бољшевици свој властити орган »Вперјод« (»Напред«), и једна од парола. »Вперјода« била је такођер сазив Трећег Конгреса. Друга половица 1904 и почетак 1905, испуњени су борбама око сазива Трећег Конгреса, коме су се про-

991