Nova Evropa

221]

а ТЕ

религијозној, и на основу ове жалосне чињенице туђили су се кршћани од муслимана као од Турака. Сад се обично криви Аустрија за те посљедице нашег међусобног отуђивања, и сав пораз такове политике приписујемо њој, — попут оног мароканског телала, који је оглашавао колнЕО је шпањолских лађа. пострадало прешућујући све оне потопљене лађе које је притом Мароко изгубило кривњом самих Мароканада. Али ми не тражимо узрочнике наших зала. код других, већ свраћамо поглед у саме нас, и

испитујемо, нијесмо ли ми сами највиши кривци свега. тога.

За муслимане је данас ријешено: Југославија је њихова, отаџбина, и једина мета њихових жеља. Нема више сентименталног маштања, о неком ослобођењу, — оно је ту, и сад сав рад нма ла буде управљен ка служби н животу за ову груду земље која је њихова. Није то неко исхитрено расположење, већ је оно посљедица, развоја. Данашња оријентација југословенских муслимана сасвим је друга, сталнија и одређенија, од оне прије Рата, А да су се прилике иза, ослобођења, барем у међусобном односу између браће унутар граница, Југославије, правилно развијале, муслимани би имали сасвим други положај у стварању нашег надијоналног и државног типа, и могли би сигурно упријети прстом на. многе добијене тековине. Искрено заузимање и добронамјерност долази тајновитим путем сазнања, — оно се осјећа, и више осјећа него зна, а то ствара, моралне вриједности међусобног повјерења. Не извикивањем и подметањем, багателисавањем и моралним понижавањем, већ уздизањем и сталном добронамјерношћу створиће се однос задовољства међу браћом. Ко може оспорити, да би за Југославију било боље, да преко милијон муслимана. уђе у склоп надијонално освијештене браће, кад они уносе у тај однос све предиспозиције добрих особина наше јужнословенске расе% А они су еклони да уђу у тај однос, јер домаћа, груда и крвни род врше свој моћан утјецај, п као магијски приклањају душу свему ономе што је наше, и што више у срцу носимо него разумом можемо да схватимо. Уклонимо неповјерење између себе. Или, не стварајмо га више, н не дајимо му повода! Млада муслиманска генерација, која се сад школује, уноси еву свјежину ненстрошене, сирове расе у неприродан положај својих религијовних истомишљеника у односу према осталој браћи, н она збацује и чисти са себе све што кочи међусобни саобраћај. Тако су радиле, додуше, н раније, старије школоване генерадије; али су се оне брзо повраћале у себе те чиниле утисак поражених и обесхрабрених. (а каквим су само самопријегором улазиле у нови живот, са колико искрене емоције и правог заноса, и немислећи како ће се убрзо повратити поломљених крила и разочарани!

Да ли је осјећај припадништва, исламској заједници толико јак да се ипак, и након младеначког и мужевног махнитања у сфери нацијоналне службе, повраћа напослетку увијек к њој, и тражи неко умирење у раду ва специјалне интересе тог једног дијела нашег народа; или је тај повратак неминован зато што је произведен стално од стране оних који су издали у критичном часу зближавања... Обична је појава, да сталност у ношењу надијоналног имена код школованих муслимана бива колебљивом и проблематичном; али држимо да то мијењање није толико произвољно колико развојно, те оно значи више сналажење и одређивање него опадање и назадовање. Некуд одвојено, посебно, стварају муслимани свој нацијонални

446