Nova Evropa

jeretika, No nije li meni i tebi svejedno, da li je toquiproquo ili kakva bezgranična fantazija? Ovde se radi jedino o tome, da se starac najposle izgovori, i da nakon 90 godina iskaže glasno ono o čemu je 90 godina ćutao,

— A sužanj, On ćuti? Gleda u njega i ne govori ni jednu reč?

— Da, tako i mora da bude, — opet se zasmeja Ivan, — Sam mu Je starac već primetio, da On nema ni prava da doda štogod onome što je već nekada kazao, Ako hoćeš, u tome baš i leži ona osnovna crta rimskoga katoličanstva, bar po mome mišljenju: Ti si predao Papi sve, te je sada dakle sve u Pape, a Ti uopšte ne dolazi više, ili nam bar sada ne smetaj! Oni nesamo da u tom smislu govore, nego i pišu, osobito jezujiti, Ja sam sve to čitao u delima njihovih bogoslova, »Imaš li Ti prava da nam otkriješ ma samo i jednu tajnu iz onog sveta odakle dolaziš?« — zapitao Ga je starac, i sam mu je za Njega odgovorio: — »Ne, Ti nemaš prava, da ne bi nadodao još nešto onome što je već nekad rečeno, i da ne bi oduzeo ljudima slobodu za koju si se toliko borio kad si bio na zemlji, Sve što bi Ti ponovo objavio, posegnulo bi za verskom slobodom ljudi, jer bi to izgledalo kao čudo, a njihova verska sloboda bila Ti je još onda draža od svega, pre tisuću i pol godina, Nisi li Ti onda tako često govorio: hoću da vas učinim slobodnima! No, a sad si video te slobodne ljude!« — dodade starac zamišljeno s potsmehom, — »Da, skupo nas je to delo stajalo« produži on, gledajući Ga strogo, — »ali mi svršismo napokon i to delo, a u ime Tvoje, Petnajst vekova mučismo se mi s tom slobodom; ali sada je svršeno, potpuno svršeno, Ti ne veruješ možda da je doista svršeno? Gledaš u mene krotko i blago, i neudostojavaš me ni Tvoga negodovanja? Ali znaj da su sad, i to baš sad, ti ljudi više nego ikad uvereni, da su potpuno slobodni; a medjutim su nam sami oni doneli svoju slobodu i pokorno je položili pred naše noge, To je naše delo, Ili je možda to što si Ti hteo, takovu slobodu?« -

— Ja opet ne razumem — prekine ga Aljoša, — govori li on u ironiji, ili se ruga?

— Nipošto! On naročito uračunava u zaslugu i sebi i svojima, da su napokon oborili slobodu, i što su to učinili zato da bi ljude usrećili, Jer tek sada (on govori naravno o inkviziciji) postalo je moguće, da se prvi put pomisli na sreću ljudsku, Čovek je stvoren kao buntovnik, a buntovnici, zar mogu biti srećni? — »Tebe su upozoravali« — opet će starac Njemu, — » Tebi nije nedostajalo opomena, i nisi oskudevao savetima; ali Ti nisi slušao opomene, već si odbacio onaj jedini put kojim bi se ljudi mogli učiniti srećnima, No na sreću, kad si odlazio, predao si delo nama, Ti si obećao, Ti si potvrdio Tvojom rečju, i Ti si nama dao pravo da vezujemo i da razvezujemo, pa sada tek ne možeš pomišljati da nam to pravo uzmeš! Zašto si dakle došao da nam smetaš?«

— Šta znači to: nisi oskudevao opomenama i savetima? — zapita Aljoša,

— Bto, to je baš ono glavno što je starac imao da kaže! »Strašan i mudar duh, duh samouništenja i nebića«, — produži starac »veliki duh, govorio je s Tobom u pustinji, i nama je u knjigama pre-

557