Nova Evropa

Вера, каку је прво Хришћанство тражило, па доста често = нашло, посред једног скептичког и јужњачки-слободарског света, који је имао иза себе и у себи борбу филозофских школа, што је вековима трајала, придодајући к томе н одгој толеранције како га је давао Imperium Roтапшт, — та. вера. није она пекрена и загрижљива поданичка вера, с којом су веровали, например, Лутер, или Кромвел, ила иначе који нордијски варварин духа, у свога Бога или у Хришћанство; много је пре то она вера Паескалова, која страшним начином наличи сталном самоубијству разума, жилава, дуговечног, првљива разума, који се не може одједаред и једним ударцем убити. Хришћанска је вера од свог почетка жртвовање. жртвовање целе слободе, свег поноса, и целе самосвести духа, подједнако заробљење, самопоруга, самосакаћење. У тој је вери окрутност, и религијовни. феницизам, који се приписује мекој, многострукој, и размаженој савести: његова. је претпоставка, да упокорење духа. неизмерно боли, да се цела прошлост и навика таког духа бори против оног најапсурднијег што му та »вера« доноси, Модерни људи, неосетљиви за целу хришћанску номенклатуру, не могу више да осете онај врхунац гровоте која је за антички укус лежала у формули »Бог на крету«. До тог времена, још није било нигде и никада ништа тако страшна, тако двојбена, као што је била та формула: она је претсказивала преврат свих античких вредности. То је Оријент, чисти Оријент, — то је оријентални роб, који се је на тај начин хтео осветити Риму и његовој отменој и фриволној толеранцији, римском »католицизму« неверовања; а никад то није била, вера, него безверство, она, полустојичка небрига за осбиљност у веровању, која, је робове узбуђивала и подизала противу властитих господара. Просвета узбуњује: роб, наиме, хоће само што је безусловно, он схвата и у моралу само оно што је тиранско, он љуби као што и мрзи, без нијансе, у дубину, до боли, до болести, његове многе сакривене патње буне се противу доброг укуса, који као да негира патње. Скепса противу патња — што је у ствари само гест аристокретског морала — није била понајмањи узрок и последњем великом устанку робова, који је почео с Француском Револуцијом.

(„С оне стране "Добра и Зла“, 46.)

Може бити да на Хришћанству и на Будизму ништа није толико часно као њихова, уметност, да. и оног најзадњег поуче како се може с номоћу побожности подићи у неки виши привидни ред ствари, па да сида буде задовољан и с опим реалним поретком у којем мора мучно да живи. Али има, на крају, овим религијама, да упишемо што треба и у зло, и да њихову језиву опасност изнесемо на. светло: — увек се скупо н страшно плаћа, ако религије нису узгојно и одгојно средство у рукама, филозофа, него ако оне саме по себи владају, ако оне хоће да буду саме задњи циљеви, а не средства поред других средстава. И код људи има, као и код других врсти животиња, велика множина неуснелих, болесних, дегенерисапих, слабих, и невољних; успели су случајеви и код човека увек тек изнимка, и, баш е обзиром нато што је човек још неустановљена животиња, ретка изнимка. Али још и горе: што је више типус човека кога он представља, тим више расте невероватност да ће успети: случајност, закон бесмислице у целокупном кућанству човека, показује се најстрашнчије у свој својој

567