Nova Evropa

разорној делатности код вишег човека, чији су услови живота фини, многоструки, н тешко прорачунљиви. Како се дакле односе оне две највеће религије према, тој множини неуспелих случајева Оне настоје да сачувају, да на животу уздрже све што се само може да уздржи; штавише, оне начелно стају на страну оних који пате, јер су то религије патника, оне дају право онима који пате од живота, као од какве болести, и хтеле би провести да се сваки други осећај живота, сматра, погрешним н да постане немогућим. Маколико ми узимали у обзир ову бригу, која је поред свега другог намењена и највишем типу — који је досада малоне увек био н најболеснији тип човека —, у коначном обрачуну морамо утврдити, да су суверене религије биле главним узроцима услед којих се је тип »човек« задржавао на једном ниском степену развоја, — оне су задржавале сувише тога што је требало да пропадне. Њима имамо да захвалимо што се не да проценити; а ко је доста богат захвалношћу а да не би изгледао сиромашан пред свим оним што су например »духовна, лица« Хришћанства, учннила досада за Европу! Па ипак, ако су они тешили невољне, ако су храбрили тлачене и здвојне, ако су колебљиве учвршћивали, а у души сатрте и подивљале из друштва мамили у манастире и душевне тамнице, — шта су они морали поред тога, све, још учинити да би могли на тај начин мирном савешћу начелно радити на уздржавању свега болесног и јадног, то значи у ствари и по истини на кварењу европске расе Све оцене вредности из темеља променути — то су они морали! А Црква је поставила. себи задатком, да јаке крши, да велике наде трује, да срећу у лепоти сумњичи, да све што је независно и самовласно, мужевно, освајалачко, властољубно, да све инстинкте који припадају највишем и најуспелијем типу »човека«, извргне у несигурност, бол савести, и самопоништење, па. да, штавише, и целу љубав према земаљском ни према владању над земљом прометне у мржњу противу земље и противу свега што је земаљско. А све то Црква, је себи и морала поставити задатком, јер су се, према. њеној оцени, »одрицање од света«, »угушење путености«, и »виши човек«, спајали у један осећај. Претпоставимо ли, да бисмо могли с подругљивим и хладним погледом једног епикурејског бога пратити чудновато болну али подједнако и грубу ни фину комедију европског Хришћанства, ја мислим да бин се без краја и дивили и смејали: зар не изгледа да је кроз целих осамнајст векова у Европи владала једна воља, која је хтела да из човека учини неку узвишену наказуг Али, ко би ес другим потребама, не више епикурејски, него с каким божанским маљем у руци приступио овој малоне хотимичној дегенерацији и пропадању, каке представља хришћански Европејац (например, Паскал), зар: тај не би пун јада, самилости, и ужаса, повикао: »Ој ви лудаци, дрски самилосни лудаци, шта урадисте! Какав посао а, у какве руке! Како сте ми мој најлешти камен искварили! Шта сте се ви дрзнули учинитиј« — Хоћу рећи: Хришћанство је досад било најкобнија, врста самопрецењивања. Људи који не бејаху доста велики и тврди, да попут уметника изграђују човека; људи који не бејаху доста јаки и далековиди, да са узвишеном самозатајом оставе да дејствује примарни закон о многим хиљадама неуспелих који треба да пропадну; људи који не бејаху доста отмени, да опазе поноре н јазове што деле човека од човека: — такови су људн, с њиховим: »есви су пред Богом једнаки«, управљали досад удесима Европе, док на крају није узгојена. незнатна,

568