Nova Evropa

јоран. Изузевши Павла, и можда и Јована, све су то били људи без инвенције и без генијалности. Ни сам Павле не може да издржи никакво упоређење с Исусом, а Јован није ништа друго дао осим Апокалипсе, која је последи-_ ном испирације поезије Исусове. Отуда она силна узвишеност вванђеља. према другим списима, Новога Завета. Отуда онај неугодан осећај падања, који се искуси када се с историје Исусове пређе на, историју апостола. Па, и сами еванђелисти, они који су нам оставили слику Исусову, толико су дубоко испод онога 0 коме говоре, да. га, без прекида унаказују, и да не могу никако да домаше његову висину. Списи су њихови пуни погрешака. и противречности. У свакој се врсти писања, слути оригинал божанске лепоте и божанске доброте нскварен редакторима. без разумевања, и писцима који уместо идеја упола схваћених супститујишу своје рођене идеје. Укратко, биографи несамо да нису нимало улепшали карактер Исусов, него су га чак умањили. Критика, која би хтела, да пронађе Исуса какав је заиста. био, морала би прво да, обори цели ред неразумевања, који је проистекао из медијокритета духа његових ученика. Они су га приказали тако како су га схватили, па су га често, у намери да га узвисе, у ствари понизили.

Ја знам да су наши модерни принципи више него једанпут позлеђени том легендом, насталом у једној другој раси, створеном под другим небом, међу другим социјалним приликама. Има. врлина које нам се У неком погледу више свиде него друге. Часни и мудри Марко Аврелије, скромни и добри Опиноза, неверујући у чуда, били су поштеђени од неких грешака, које је Исус имао. Овај други, У својој дубокој повучености, имао је бољи положај, какав Исус није тражио. 6 помоћу наше крајње деликатне примене средстава, за, убеђивање, с помоћу наше апсолутне искрености и несебичне љубави према чистој идеји, ми смо основали, сви ми који смо наш живот посветили знању, нови идеал моралности. Али се оцена опште историје не сме задржати само на мерењу вредности личне. Марко Аврелије и његове благородне мисли остале су без трајнијег утиска на свет. Иза. Марка Аврелија остале су дивне књиге, један несретњаковић син, И свет који је пропадао. Исус остаје за, човечански род ненесцрпним начелом моралног препорода. Већина слабо мари за филозофију. Она хоће светиње. Један Аполоније од Тијане имао је, са својом чудественом легендом, више успеха од једног Сократа, са својим хладним разумом. »Тај Сократ« казало се — »оставља људе на земљи, 8 Аполоније их преноси у небеса; Сократ је мудрац, али је Аполоније бог«. Све до данас није могло да буде религије без извесног аскетства, побожности, и чуда. Када би се након Антонида хтела да створи религија, филозофије, морало би се филозофе претворити у свеце, морали би Питагора или Плотин да напишу какав »богоугодан живот«, ваљало би им дати легенду, врлине уздржавања и контемпладије, натприродне снаге, без чега за векове не би било нити веровања нити ауторитета.

Чувајмо се дакле да не нагрдимо историје зато да бнемо задовољили наше мајушне осетљивости. Који би од нас, пигмеји каки јесмо, могао да, учини оно што су учинили један екстравагантни Фрањо „Асиски, једна. хистерична Овета Терезија“ Маколико имена, имала медицина да означи све те велике изванредности човечанске природе; маколико она. тврдила, да је геније болест мозга; маколико она у извесној моралној профињености гледала почетак јектике; и маколико она ентузијазам и љубав класирала, међу