Nova Evropa

ударе темеље модерном тјелесном узгоју. Данас би се могло чинити, да таковој одлуци несамо нијесу стајале на путу најразличније потешкоће већ да је спортска, идеја смјеста, продрла и стекла. бројне присташе. Међутим тому није било тако: спорт је код нас само уз тешке жртве стицао терена. Опоменута, група академичара, основала, је 6. новембра, 1908 »Хрватски академски спортски клуб«, ставивши си задаћом, да у нашој домовини организује нјеговање свију грана модернога, спорта. Из чеднога се почетка, (клуб је у почетку бројао 89 чланова) развила, јака организација. коју данас представља ХАШК. Главну су пажњу оснивачи обратили пропаганди. 0 великом истрајношћу проводили су ови загријани спортисти своју идеју. свладавали многе тешке запријеке, и успјели коначно да угледају, након двадесет година, живахно спортеко дјеловање, што им је уједно најљепша, награда за труд, жртве, и напоре. Пропаганда, је мучно крчила спортској идеји пут, јер су особито старији, конзервативнији људи неповјерљиво гледали на сваку акцију академичара. Спорт је за већину грађана био бескорисно траћење снага и времена; а за, окорјелије штавише и саблажњив посао. Схвативши расположење друштва, нијесу пијонири нашега спорта оваково мишљење теоретски побијали, рачунајући исправно, да ће борбени значај спорта, привући интерес опћинетва. Настојали су стога, да најприје сакупе што више чланова. Нити међу тадашњим својим колегама, нијесу успјели побудити живахнијега интереса; но зато је убрзо идеја. спорта продрла међу средњошколце, па је специјално ногомет занио, као што је то и данас, средњошколску омладину. Основавши тако одред јунијора, који су радо и тачно полазили све спортске вјежбе, одлучили су најстарији наши спортисти да заинтересују за, спорт и шире опћинество. У оно је вријеме било у нашим крајевима тек неколико бициклистичких друштава, но интерес за, тај спорт почео је рапидно да опада. Соколска. друштва гајила су собну гимнастику, а главна им је задаћа била: организовање и јачање народнога, отпора, против туђинскога, пресизања. У Загребу је постојао још марљиви 1 Хрватски Мачилачки Клуб, па су Хашкови чланови, који су се бавили мачевањем, судјелевали с успјехом на више академија тога, клуба. Хашковци су увидјели, да се спорт овако не може популаризовати, већ да, треба наступима и натјецањима на слободноме зраку привући и предобити што већи број гледалаца, те су се, ради ширења, спортскога, одгоја, обраћали на, различне форуме како: за, материјалну тако и за моралну потпору. Но за првих пар година опстанка, није се ни у кога налазило на разумијевање. Чланови су ипак наставили вјежбама, У ногомету, мачевању, и лакој атлетици. Како нијесу имали прикладна, уређена тркалишта, вјежбали су трчање на цести, под цијену да се учине смијешнима у очима, већине грађана. Интерес за, спорт оживио је донекле кад се Хашку нашао такмад: основао се наиме, 1905, »1 Ногометни и спортски клуб Загреб«. Године 1906, долази тако, након што су уклоњене многе запријеке, до прве јавне ногометне утакмице на Западном Перивоју (гдје је данас Овеучилишна, Библиотека). Интерес опћинства, за ту прву приредбу (резултат је био неодлучан 1:1) био је релативно знатан, па се тад — колико усљед конкуренције, која значи спортски напредак, толико и ради некога сталнога, броја публике, који значи материјалну потпору, — могло ведра чела гледати у будућност.

135