Nova Evropa

Knjiga VIII, Broj 7. i. septembra, 1923

Наша спољна служба.

Није први пут да пишемо о овом предмету. И да гледамо нањ кроз црне наочари. Шта ћемо, кад стално све остаје по старом, управо, кад сваким даном иде са зла, на горе! Одиста нам није стало до тога, да. заједамо, или »секирамо«, старога, Г. Пашића. То би био узалудан посао. Већ и зато, што се Г. Џашић не секира тако лако. Једном нам је рекао један искусни светски публицист, да нема у савременој политичкој историји човека, — осим, можда, бившег талијанског премијера, Ђолитија, — који би се могао мерити са Г. Џашићем у погледу неосетљивости према свему што се њему или о њему говори у јавности. А будући да никада нисмо сматрали нарочитим задовољством ударање песницом по дебелој кожи образа, оне лутке што је, по пучким забавиштима, постављају за мерење снаге, то бисмо се лако уздржали и од излишних удараца по моралном обраву и по седој бради нашег вечитог премијера, — да, се ради само о њему, и о његовим сродницима и кумовима, и да његова спољна политика не дира све нас до у најдубљу нашу унутрашњост. Наши ударци, маколико да изгледају лични, нису никад, или бар не би хтели да су, намењени личностима, него позиву који они представљају и положају на, којем стоје; да свој позив боље испуњују, или да нису на положајима, на. којима, јесу, а на, којима, не би требало да су, ми бисмо први били срећни да не извлачимо из њихових приватних кутака, (и палата), макако они мрачни били, ни Г. Пашића, ни све његове трабанте редом (од Зајечара и Битоља до Марибора и Котора, и од Лазара и Велизара, до Драгутина и Војислава), који данас, по неком злом удесу, намећу кулуке и своју штуру мудрост овом напаћеном и завађеном народу. Нажалост, као да није само удес крив што нам оваке терзије кроје државну калу, и као да, није сам [. Пашић да не мари шта свет о њему мисли и каже, — цела наша данашња, јавност заборавила је, изгледа, да ми нисмо једини и изоловани на овој земаљској кугли, те да ваља мало водити рачуна и о томе, шта наши суседи раде, и како их се дојима оно што се код нас дешава и што се прелива, преко наших граница, Немар наше јавности за наше спољне послове и односе, и кривична, неспособност наших политичара и парламентараца у вевзивању и одржавању веза са, суседним државама и иностранством уопште, на културан и пристојан начин, принуђавају нас да стално вучемо звоно на, узбуну, и да сваком приликом износимо како код нас, нити има реда и система у вођењу спољних послова, нити има смисла, п разумевања за избор и постављање личности на. права, места, и у правоме часу. У том смо погледу дошли тако далеко, да нема државе

177