Nova Evropa

у Европи, а чини се ни на свету, која би заостајала за. нама, и која би лошије била представљена у иностранству. Наши најбољи пријатељи на, страни, који су срчано, н често очајно, водили нашу народну ствар за трајања. великог светског сукоба, дижу сад руке од нас, и неће да нам даље иду на. руку кад виде да њихови добри савети ништа, не помажу. Нама дрхће перо у руци док преводимо овде ове ретке из писма једног од наших понајоптимистичкије расположених бранилаца на страни, који је годинама. с успехом обавештавао светску јавност о приликама код нас и по осталој средњој и југонеточној Европи. „Што више мислим о садашњој ситуацији у Југославији« — пише тај пријатељ — »све ми се мање она свиђа, и све мање могућности видим за себе да вам будем од икакове користи. Најбоље је што могу засад чинити, да се повучем, и да вас оставим да се сами, како. најбоље знате, извлачите из кала у који сте се уваљали. Ту вам нико не може помоћи. Ви морате сами поправити што је покварено, или пропасти! Ако немате довољно снаге и прегалаштва да. се отресете олоша који данас управља. вашом судбином, онда. ви, наравно, морате пропасти.«

Нека чују ове речи и пријатељи и противници, и нека им стално звоне у ушима: »Онда ви, наравно, морате пропастиј« — Није могућно, уверени смо, да и најокорелије присталице данашњег режима не виде неуспехе наше спољне политике на сваком кораку. Није могућио, да наши посланици и представници на страни — звани и незвани, способни и неспособни, васпитани и неваспнтани — не осећају хладноћу која их бије «са, свих страна, или не увиђају да су немоћни да врше послове за које су послати. Није могућно, да Г. Нинчић, у свој својој умишљености, не опажа, да. иде у сенци Г. Бенеша, и' да ће га данас-сутра пригњечита бреме што га. је на себе узео, маколико да, он своју дужност олако схвата, и свој задатак овлаш отаљава,. Није, напокон, могућно да и сам Г. Пашић, крај све своје старости и безобзирности према јавном мишљењу, не схвата, колико смо дубоко зашли у ћор-сокак са нашом спољном политиком, и како из њега нема излаза. — Па шта хоће ти људи, — да силом, и свесни онога што раде и што се дешава, упропасте ову несрећну земљу% Зар не могу, У једноме светлом часу, да се тргну, да прикупе оно моралне и интелектуалне снаге што је имају, па да жртвују своје самољубље, и частољубље, п среброљубље, на олтар отаџбине, чија им судбина, и будућност није, п не може бити, сасвим равнодушназ Пред свима њима лежи читав низ објективних знакова, да овако не може даље, и да ово води сигурној пропасти. У унутарњој политици још и може бити забуне и различитог тумачења, — може се сводити све на партизанство и на лична питања; али спољна служба. доводи нас у односе према другима, и према, целоме свету, па нас неутрални и објективни гледаоци, странци, суде и осуђују, и то осуђују једнодушно и једногласно, почевши од дискретних алузија британског министра у Београду, и његових дипломатских другова, па до публике на улици пред нашим бечким конзулатом која у кеју, као стока, данима чека на визу за пасош и проклиње ту државу вечитога »сутра« чији се конзуларни ЧИНОВници брецају на њу као кочијаши или хамали....

Ннемо ми ни најивни ни сентиментални, да и за часак живимо у заблуди, да би се наши односи према иностранству одједаред променули и кренули на. боље, ако би сутра одступили Г. Пашић и Г. Нинчић са вођства наше

178