Nova Evropa

jona, dakle svaki deseti čovek u Nemačkoj {ubrajajući tu i starce i žene i decu)! Da li je onda čudo da se stalno i rado govori o oružanom nemačkom ustanku protivu Francuske i Belgije, iako su to kad se ima u vidu pravo stanje današnje nemačke ubojne sile, prema sili protivnika — tek smešna naklapanja, Ali nije prazna ona druga reč koja se još češće, od mnogih milijona, izgovara u Nemačkoj, I nije nimalo smešna . . , :

Stoji starica mati — Mati Velikog Nemačkog Carstva — па podnožju velike bizmarkove statue, stoji bolesna i drhće, bela kao kamen, suha kao kost, — ispružila je golu košćatu ruku i moli miloзбпји, Ali prolaznik ide i neće da vidi, Prolazi dama s udvaračem u tvrdom okovratniku, sa malom »pudlom« (idijotskim malim psom), koja bolje živi nego ikoje proletersko dete nemačko ; pas ponjuši staricu, a gospodinu s damom biva neugodno te muca kroz zlatne zube: »Komm schnell!...« A Mati, — strši samo nemo pred prolaznike, strši preko cele Nemačke, preko svih fabrika, barova, crkava i tornjeva, strši put Evrope i pruža iznemoglu ruku: »Brot! Hilfe! Hungersnot!,.,.«

III

U dane kad će naskoro da poteče krv po ulicama, trgovima, i fabrikama Nemačke, kad se bliži kraj kratkotrajnoj vladavini Nemačke Republike i starodrevnom Velikom Nemačkom Carstvu, kad se u Krupovim fabrikama potajno fabrikuje na vagone oružja za odbranu kapitala i buržoazije, dok u rurskim rovovima crni nemački radnik ostavlja lopatu da se priključi zbijenim redovima organizovanih milijona koji stoje pred borbom na život i smrt, u samo predvečerje nove Revolucije, i u naletu svih predrevolucijonih znakova, zavukao sam se u ovaj dom smirenja, u staru gotsku gradsku knjižnicu, gde nikog nema osim par staraca, suhih kao .granje na drveću u poznu jesen, od celog grada koji broji preko 300,000 stanovnika; zavukao sam se u stare izlizane knjižurine, da iz njih vidim prošlost i istoriju tog organizma što propada, te da mi ceo proces bude što jasniji, 1 čeprkam po savremenim listovima i časopisima, da pokupim malo statistike, jer, što rekao Marks pišući svoj »Kapital«: »Suhe brojke više govore od stotine govornika«, Osim toga, na taj način zaboravim malo na sliku spolja, koja me svuda prali u ovo zadnje vreme, kudagod se maknem. Uveče, kad se zatvori knjižnica, moraću opet na »Hafen«, da gledam gde se duž obe obale, na dva i više kilometara, prosula nepregledna vojska ribolovaca na udicu. Iz svih gradjanskih redova : starice, deca, nezaposleni radnici, Svi su došli tu da love bednu ribu da ih prehrani, ili bar da zataškaju šlad; stoje tu od ireće ure izjutra do sive i zamagljene večeri, s izbuljenim očima u zelenu površinu vode, na onu crnu ili belu kuglicu od »štopla«, stoje gladni po ceo dan bez hrane. Stoje tako na tisuće drvenih štapova u nepreglednu redu, zabodenih u slanu morsku vodu ; i svaki čeka na jednu ribu. Da je što pre zagrize, još na pola presnu, samo da utoli glad, TI to nije tako samo u Kilu, nego duž

219