Nova Evropa

се животна способност очитује само у томе, колико ће се прије акомодовати новом поретку и новој идеологији.

Идеологија је нацијонализма у западним народима већ одавна. застарјела. Она ce je изобличила и укрутила у физички облик, у крут механизам. То значи, да је европски надијонализам изгубио своју нутарљу етичку и моралну страну, н постао — као некада пагански, или конфесијонални поредак, — окрутан, развратан, деструктиван, и конзервативан. Он пријечи прогрес и слободу и друштвеног и културног усавршавања. Om стоји на (бази посебног надијоналног човјека, дакле на бави једног измишљеног н мсхитрепог, временски кратк) грајног, моментаног и перијодичног типа, напрама истинском, природном, и перманентном типу апсолутног човјека. Тај стари надијонални човјек има своју културу у границама. свога ограниченог просторног ни духовног појимања, према оној вјечној, апсолутној, и неограниченој и духовној ни просторној бескрајности културе свечовјека. Он има своју нацијоналну свијест, која његов индивидуалитет своди на нешто засебно, самородно, а не на нешто што је тек мали ограничен дио онога великог свеопћег организма. Он је балоп у зраку, који је искочно из једнога претинца У свеопћем поретку ствари. Он је дакле сувишан, и на терет у данашњем етадију људског развијања. Он је изградно оно лично, индивидуално, у сваком појединцу, и у свакој органски јединственој цјелини, и то ће остати као битно, као вјечно, из те надијоналистичке перијоде. Човјек ће те елементе у својој будућности развијати у дубину, у језгру, у садржај саме ствари, а пе у облик, како је то прије било. Све што је у човјеку битно, из паганске, конфесијоналне, н надцијоналне културне перијоде, постаће основним елементом његова далњег скупног развоја, у коме ће се ти елементи моћи изградити у својој главној, унутарњој, а не у споредној, вањској страни. Све што је небитно из тих перијода пропада, као сувишак, који је на сметњу. Нацијонална идеологија, која. је укрутила човјечанство у засебне одвојене организме, одузима културном и друштвеном развијању човјека онај велики универзални терен п ону вјечну истинску свељудеку идеологију, ва којом он од искона сања. као о свом коначном облику н посљедњем идеалу. ;

Отуда је и потекла реакција на нацијоналистички поредак у с вијету. Томе поретку насупрот постављен је нов, опћељудски, заједнички поредак, у којему је наглашена обнова. и друштва и културе, као његова главног же“ вотног фактора.

Ако посматрамо нацијоналистичку културу са опћељудског стајали шта, видићемо, да су њезини резултати тако малени, да нису кадри задовољити ни примарне психичке н физичке човјечје потребе, а камо ли да створе благостање и рај па земљи. Та култура се је почела развијати на туђем себи опречном подручју, па подручју материје, а. пе на подручју космичких истина, које су извор материје — у духу — и односе се према њој само у вјечпости. Отуда су у нацијоналнетичкој култури, досљедно у друштвеном )IOретку, као извору културе, настали стагнација и мртвило. Култура, као синтеза свију стања ин свију сукоба, ако се базира на пебитним стањима ствари, има релативну, проблематичну вриједност, губи у себи карактер вјечпога. Култура је средство човјечанства, да дође до вјечнога, она је ваједнички идеал свију честица и свију дијелова. човјечанства, а но тог идеал оваке честице за се. Оваква би одијељена културна идеологија остала спу-

412.