Nova Evropa

тана, ограничена, и неспособна. да изрази вјечност. Нацијоналистичка култура нема дакле тих увјета у себи, она је само средство самовоље и силе јачих и организованијих над слабијима, па је тај застарјели облик већ почео да: деформише природу човјечанства.

Онај вањски облик те културе, по коме цијело човјечанство одаје слику привидне хармоније и складног поретка, то је једностран и лажан облик, заснован на, законима, форме а не на законима, природе. У томе стању личе пароди један другоме, као јаје јајету, или као родови птица грабљивица међу собом. Та вањска сличност и једноликост свију нација продукат је баш те формалистичке културе у духу нацијоналистичке идеологије, културе која нема, способности да преображава у суштини него у вањштини, али је зато од прве лакше видљива и може на први поглед да завара својим опћељудским јединством и тобожњим складом.

Карактер једне и друге културе у битности је опречан. Форма, је алетракција, физичких облика, и као таква је видљива свима просјечним духовима, који су у већини. Али оно што је изнад форме, што је апсолутна, истина, вјечне стварности, концентрисане у нашој вољи, то осјећају само виши, савршенији духови. За, просјечност то је фикција, измишљотина, те-

оретски образованих појединаца; и зато и осјећа просјечност аверзију према

свакој промјени форме, „гледајући у њој пропаст културе. Зато су и сви фактори, који стоје на челу данашњих стања, реакцијонарни, и »надијонални« у старом смислу, — они су увијек за формални зјабив амо, и онда кад би се битност самих ствари измијенила. Они су негативни елементи у свакоме прогресу; али, што је најглавније, они су и фактични господари свијета. Ове је концентрисано у рукама реакције. Зато су људи, јер не воле револуције, у већини, уз реакцију, готово увијек на своју штету, Отуда стабилност реакцијонарних поредака. Култура, као најачи фактор у изграђивању човјечје психе и природе, у такову је стању постала ногадијом човјечјег животног опстанка, антипод његову прогресивном значају према универзалном коначном савршенству. Таква реакцијона култура је створила у свим својим подручјима сталне и непокретне форме, које су петрифипирале садржај, те је тим формализмом обиљежена, и наука и религија и умјетност и цивилизација, ријечју сви фактори културе. Тиме је она, превлашћу формализма, постала, замршеном, хладном, и неприступачном, умјесто да, као чисти изражај најинтимније човјечје унутрашњости, буде пуна духа, јасноће, п једноставности. Јер сви су природни закопи сасма обичне, једноставне логике, без икаквих компликација, а култура се, као човјечја. стваралачка. моћ, мора идентификовати са законима, природе. Ти природни закони прелазе преко вањштине ствари, преко појединости и споредности, и односе се и генералишу према битности) и према, вјечности. Геолошки процеси су толико пута превобравили лице земаљско а, да је ипак њезина, животна. енергија и нутарња суштина, остала нетакнута, осим у закону трансформације на више, савршеније. Али су закони живота у тој развој пој линији остали до конца исти. Такови треба да су и закони културе, и то оне праве, свестране, и непатворене културе.

Културни фактори у данашњем стању, међутим, како то рекосмо, не могу створити прогреса културе. Треба их унутар њих самих револуциЈонирати и преобразити. Узећемо их за часак на. око један за другим.

413