Nova Evropa

traje godinama, — drže зе зедтсе, Копјегепсе, dogovori, vode se ankete, izdaju izjave, časopisi, listovi, knjige, Odbor postaje opće priznatim zastupnikom nekoga i nečega, iako se tačno ne zna, koga i čega, Tu odmah upada dvoje u oči: komunikacija Odbora sa širom grupom nema {bar nisu poznate); zatim, napolju, u svetu, postoje dva faktora koji zastupaju narod: Jugoslovenski Odbor i Srpska Vlada, ali ta dva faktora ne rade složno, zajedno, i jednako, Dok treći faktor, — o čijoj se važnosti ćuti, — to je narod kod kuće, ne daje od sebe glasa, niti 8ša ko pita; u ime njegovo polako i postepeno nastaju samozvane akcije, osobito iz Ljubljane, a i iz Zagreba, te možda najmanje iz Sarajeva i iz Beograda. To sve markiramo samo letimično, I sada dolazi godina 1918! Dolazi sloboda i ujedinjenje naroda, u lakoj meri, i sa toliko uspeha, kako to nikada i niko nije mogao razumno očekivati! — Svi faktori, koji su bili napolju, dolaze kući: i Jugoslovenski Odbor, i Srpska Vlada, i dobrovoljci, a tu su i samozvanci iz Ljubljane, + tu je i narod ceo. Svaki normalan razum mora očekivati, da se ti svi faktori sada pokažu živi. Ali se dešava čudo: dok se bivša Vlada javlja i desno i levo kao oslobodilac, Jugoslovenskog Odbora nema nigde! Izgleda čak da nema ni onog dela naroda Moji je Jugoslovenski Odbor toliko godina odgovorno zastupao. Nema stranke, nema grupe, nema organizacije, nema dokumenata, nema javnog obračuna, nema ideologije, nema koncepcije, nema zastave, — prosto nema baš ništa, i ničemu traga! Kako je to moguće?

Nešto što godinama postoji, ne može po običnim prirodnim zakonima da nestane bez traga. Da nisu ljudi od Jugoslovenskog Odbora izumrli? Ne, umro je jedini slavne uspomene Supilo, Da nisu ljudi od Jugoslovenskog Odbora ostali u emigraciji? Ne, emigrirao je docnije Radić, ali on nije član Odbora, Da li su možda u tamnici, ili trpe negde muke i bedu? Ne, svi su živi i zdravi. Možda vode pojedinačnu akciju umesto zajedničke? Ne, Taku akciju vode Tomić, Gjorgjević, Jakovljević, Potočnjak, pa i Hinković, ali to su više manje autiste. Bilo da se uporedjujemo sa Česima ili Poljacima, bilo da se smatramo jedinim izabranim narodom na zemaljskoj kugli, fenomen je neverovatan, nepojmljiv, i skroz čudan: odjednom nestaje onoga koji je zastupao, kao i onaj koji je zastupan! To nije parnica o smetanju poseda, ili za uvredu poštenja, gde se prolivnici izmire te advokati iščezavaju. Radilo se o zastupanju jedne životnovažne koncepcije, jednog glavnog i fundamentalnog pitanja opstanka države i naroda. I baš u taj mah kada je počeo život, kada je nastala država, kada je vaspostavljen početak naroda, u taj mah nestaje bez glasa i traga te koncepcije! Slično bi bilo da sa broda koji se krenuo na daleku pučinu nestane kompas, — prosto se izgubi....

Ovde nije govor mi o čijoj krivnji, i daleko je od nas pomisao da se srozamo na ulogu istraživača mrlja. Mi kao Jugosloveni osećamo prema Jugoslovenskom Odboru odgovornost, mi Jugoslovenski Odbor ne držimo cirkusom, komedijom i humbugom, već ga smatramo jednom našom vrednošću, i mi radimo na tome da se važnost Jugo-

472