Nova Evropa

поникну ником. Покојник у страху плови сав мишљу Бога обузет. Док наосколо неми непокрет,

_ благ поглед шаљу спромаху спрудови ствари које бејаху,

„.. Мир. Ко гласник мртвих поче ћук да тули, Градови доле беху се осулџ

светлом па с виса иззледашег да је

то саз од звезда под ким само сјаје

језерска вода, — саз од звезда по ком ја уђох у сан линијом високом, П

Кроз двери сна два рујна лика У ветра маху бануше, Плануше бројеви познаника

кб мрак да цвета лубањама. „Дома, дома! Журно с нама!“ И крочисмо виш бездани светли, ветром умотани,

Мрем ли7 сним ли2 — страва пита; кроз облаке месец хита, : Хук за хуком, дружба паде,

од позорја ум ми стаде:

Препознах земљу, — отрадама брда сву издељену кб до тора тор.

Низ поља блејг људи попут крда.

Подивљале их јаве одолор

пастири чудни, лисица и вук,

„Шта вам је, људи!“ — викнух кроз јаук, —

„Зар зверпње сад чобан расе наше2%“ —

Мукнуше крда: „Паше! само паше!“

Стукну дух из знусних сања, смрт отхукну из лубања, одбетосмо, а за нама | лаја, траја дубинама.

И гледам — кб кроз друш неки век —: Сред бара куда стоји жабокрек

мој видим Град, кб бивши да је, нем, По траљу људи зад свуд сусрећем:

кб њуше пси, кб лица сва од жвала,

од затка труп и прсти од пипала,.

75