Nova Evropa

у Далмацији с талијанашима, Он, који није никад ни у којем случају пригнуо главу ни пред „узвишеним и прејасним домом хабсбуршким“, и који као најотпорнији пуританац југословенске идеје није дозволио ни да му преко устију пређе неискрено иако у појединим ситуацијама неизбјежно куртоазијско очитовање поштовања према Хабсбурговцима, могао је из своје пречисте хрватске и југословенске душе опоменути Србе: „Ако заблуде досадање србске политике, ако неуспјех те политике није већ освједочио србских политичара, да јим ваља с крива пута скренути, онда јих чекају још грознија разочарања, Али смијемо се надати, да „напредњаци" у Србији, садашњи србски заступници у Хрватској и Славонији, Срби око задарскога „Србскога Листа“, нису србски народ, те да ће овај повјерити доскора своју судбину другим људем, који ће србску политику удесити према захтјевом и користи Словенства и јужнога Словенства, а ненаравним савезником леђа окренути,"

Рачки је могао и смио да тако говори, јер његово свето одушевљење за словенску заједницу није било мање од онога највећих Словена. Он је својим широким срцем обухватио био нарочито и „матушку“ Русију, казавши за њу 1884, дубокоумно, „да Русија није држава, јер она је један велики нови, само себи раван свијет", Кулаковскиј, који је био и на погребу Рачкога, пишући о Рачком некролог за петроградско „Новоје Времја" тврди, да је Рачки Русију искрено љубио: „Он је признавао, да без Русије не може бити Словенства, Он је захтјевао, да се остали Словени науче руском језику, па је више пута изразио своје увјерење, да ће руски, самим течајем живота, постати опће-словенским језиком... Рачки је био уман и далековидан човјек словенскога духа“ Владимир Соловјев, оплакујући доброга свога пријатеља у „Мезник Еутору“, карактерише Рачкога ријечима које одају његов значај, посвуда исти; „Главним му и постојаним мотивом кроз цио живот било је чувство дужности — појава толи Ријетка међу Словенима. Оригинално је било такођер код њега што је сјединио у себи жарки хрватски и свесловенски патријотизам са величајним разбором, здравим погледом на ствари и људе! Уза сву своју неизмјерну љубав према Русима, његово је оштро око упознало недостатке и ране нашега живота, премда није волио о њима много распредати пред својим земљацима — из политике. О њеким нашим радницима, које је он само за часак видио у вријеме свога путовања по Русији, он је смјеста изрекао достојан суд, а мене је поразило, како је он у трен ока био готов с одговором ,. .“ Рачки са својом толерантношћу изазивао је као католички прелат највеће поштовање и код московских православаца, који су хтјели да он буде митрополитом Русије

175