Nova Evropa

за све католике, (дн се не жаца да иде у све православне цркве, одушевљавају га старе иконе и религијозни осјећај рускога мужика, опаја га руска црквена музика, и у паралели с католичком он јој даје предност, изриче судове о њиховој свјетској музици, и—1884! — говори о Мусоргскоме с толиким разумијевањем као да је већ прошао тај велики руски мајстор свијетом. Човјек такве големе ерудиције, ушавши извавредним познавањем у суштину руске цјелокупне културе, могао је широкогрудношћу достојанственика, који стоји над сићушним нормама обичнога живота, да се баца у загрљај старца грхимандрита Амфилохија, чудећи се како га је старац свесрдно пригрлио на своје груди. Да, то је био прави друг Соловјева,

— Москва и Рим у загрљају. „Најчишћи, најчеститији, нај-

ученији, и најзаслужнији“ Хрват — како Рачкога назива Штросмајер — није само проповиједао, него је и осјећао, да ће само култура поравнати све опреке међу Јужним Словенством, а онда и међу сјеверним.

Није се Рачки у својој широкој југословенској и опће словенској концепцији никад огријешио о Хрватство, сматрајући га увијек одређеним и важним фактором у склопу своје идеологије. Он је као политичар и истакнут члан „Народне Странке", а касније и „Независне Народне Странке", израдио дјела о која су се разбијале, као о непреломну хридиву, бијесни и лукави нападаји Маџара. Као добар познавалац и савремених прилика и читавога историјскога слиједа угарскохрватске симбијозе, он је послије 1860, кад се требало погађати са Маџарима, најисправније уочио све невоље и потешкоће у које Хрвати упадају; он је уочио ситуацију која је тражила неизбјежну везу, али је зато хтио да та веза буде такова како не би индивидуални развој Хрватске страдао. Ту је позитивнији и реалнији од А. Старчевића, а одређенији и логичнији него што је утописта Кватерник. Управо филозофски захвата он сву ширину тешкога положаја и тражи најподеснији излаз, кад га је ионако револуција (1848 и 1849) горко поучила, што се може под притиском јачега, Између зала требало је бирати најмање опасно. И у том најважнијем, посве хрватском државоправном послу, он остаје Југословен.

„Народ нам још ћути ударце послиедних десет годинах, на ти ударци јесу му тием несноснији, чнем је више освиедочен, да несамо није јих заслужио, но паче да су му нарешени за награду његових заслугах, Он зато срне увриеђен у наручај свога некадашњега друга, можебит непазећи на погибељ овога несмотренога загрљаја.

„Господо заступници народа! Наша света дужност је потанко промотрити и свестрано уклонити све погибељи, које би се по наш народ заметнути могле уговором, што га наумисмо утаначити с

176