Nova Evropa

„О Бугарих за сада не ће нам се поближе повести риечи о тој ствари; они бо су нам даље и више од нас одиељени.

»Ово толи жуђено јединство свих Југословјенах, а понајприје Србо-Хрватах и Словенацах, поспиешити блимала Југословјенска Академија, којој први инајвећи Југословјен науми метнути темељ.“

Ова искрена исповијест југословенства налази најачега одјека већ мјесепа децембра у фундацијоном писму Штросмајера, који жели да Академија буде „главном полугом душевнога препорођења свега Југословјенства". Ова је исповијест сва душа Рачкога и онда кад највећим жаром брани државоправни положај Хрватске, јер је увјерења, да ће што самосталнија и неовиснија Хрватска, далеко од утицаја Угарске, бити главним помагачем у препорађању и освјешћивању јужних Словена. С пуно умности и такта говори у даљним чланцима, прелазећи на политичку поцијепаност Југословена и на рјешавање проблема унутар царевине аустријске, па неустрашиво и слободно каже:

„Ми (тј, Хрвати) бо као савезници Маџарах, као краљевина савезна и једноправна с Угарском, захтиевамо подпуну политичку самосталност и управну аутономију, те нећемо да нам ико изван нас и нашега краља у нашој кући заповиеда. |

„Дакле браћо Хрвати! сложимо се свиколици, колико год нас је Бог дао, у том врховном начелу, које има наш уговор с Маџари руководити. Као краљевина уговарајмо с краљевином непопуштајући нити за длаку од своје аутономије. Ово захтиева од наснесамо повиест наша, него и положај наш напрама осталој браћи југословјенској, особито напрама оној која снамиу царевини живи. Маџаром не смијемо обе руке дати; већ пружимо им искрено им срдачно једну, а другу својој браћи једнокрвној.“

Ето то је његово Вјерују, и политичкога и културнога Југословенства, с којим се он не растаје никад више, па ни онда кад је изгледало да је и то духовно јединство један фантом, утопија усијаних фантаста, ни онда кад страсти набујаше до врелишта,

Никад не напушта своје идеје, него је свагда и на свакоме мјесту истиче и пропагује. Осамдесетих година једва ју је икад ико љепшше, усрдније, и поетскије износио, осјећајући дубоки бол над видљивим замахом разорних разједињавајућих елемената. Године 1884, путујући у Русију преко Београда на археолошки конгрес у Одесу, остављајући паробродом Београд, записао је у својим класично описаним „Путним успоменама о Русији и Пољској“, и ове драге, лијепе ријечи:

169