Nova Evropa

потребе, жеље, и настојања скупности постају своји, властити. Личност се жртвује ради себе и утапа се у скупност, У заштити целине упознаје се најбоље јемство за заштиту себе сама. То је врхунац нове демокрације, за разлику од несвесног патријотског жртвовања занешењака свих векова, И онда љубав према себи рађа љубав према скупности, а последице су јасне: сваки корак, свако настојање појединца, мора хармонирати с радом целине. У томе је прикопчавање снага у једном великом строју који се називље државом.

Ту нема више прорачунавања, одлагања, изигравања, и штеђења својих снага, јер би се изгубио корак са целином, и осетила би се опасна изолованост своје особе, која је у скупности нашла своју смиреност и могућност свог најширег умног и делатног размахаја. А управо ту је и упознавање казне, која би снашла појединца у издаји скупности, у одметању од ње; пропадање свога. „Ја".

Већ имамо и крилатипу: радимо за целовитост, да живимо; боримо се за њу, да не угинемо. То су вера и одгој. Ми до ње долазимо везивањем мисли гвоздене логике. Или, или. Добро може бити само онда када је свима добро. Осамљено добро окружено је злом, и злу ће подлећи. Епидемија се не зауставља затварањем капије и прозора лепог дворца, него сузбијањем у сиротној потлеушици где је нашла своје гнездо. Вечне и старе истине, — чујемо где нам се добацује. А ипак овај наш цео живот није пошао тим путем, јер смо постали неспособни да ствари гледамо онакове какове су, па зато нечувеном лакоћом пролазимо крај великих истина. А опасност је баш у томе, што смо били слепи или заведени, И тако се је лаж испрсила пред нама са паролом: „Ради да уживаш, и жртвуј другога да не будеш жртвован". Болест је то најтежа. и најстрашнија. Назваше је и поратном психозом, и махнитањем за богаћењем, и на сто других начина.

А опет ништа није ново. Познали су ту болест сви векови и сви народи, То је чисти егојизам коришћења свога „Ја“ без наличја. Оличен у појединцу, он води до безобзирног и бесавесног грабљења свих добара без граница и без ситости; а оличен у народу, доводи до изазивања, отимања, клања, и ратовања, Разлика је у проширености саме заразе. У предратним временима успело би ретким појединцима, да је у себи, и за себе, остваре; а после рата — услед пада ауторитета и моралних вредности — тај егојизам личног коришћења постао је ошштом болешћу. Код нас га је и власт подупирала OP O8I и често нечувеном насртљивошћу на материјална добра.

195