Nova Evropa

свакоме ниским удјелом и ограниченом одговорношћу, Свако је могао добити кредит без великих формалности, а код немарних дужника употребљен је најблажи могући поступак. Специјалитет Вјересијских Удруга било је потпомагање занатлија, нарочито стварање продуктивних занатлијских удруга, па ваља признати да је у том погледу било лијепих успјеха. Многа задружна малоиндустријска подузећа захваљују свој опстанак, па и просперитет, тој задружној установи.

Дејство тих задруга било је дакле за нашу привреду веома добро, но појам привреде мора се овдје узети у чисто материјалистичком значењу ријечи. Земљорадници и занатлије долазили су јефтино и лако до новца, па они који су га знали. употребити у корисне инвестиције поправили би знатно свој посао, земљорадњу или занат, и повећали могућност својих прихода. Но то је било све, Те задруге нису форсирале штедњу и нису водиле велику бригу нити о моралним квалитетима својих чланова нити о сврси за коју су чланови тражили зајмове. И наше народне задруге сматрале су, и сматрају, давање зајмова важним послом, јер се њиме побија лихварство, но неприсподобиво важнијим сматрају оне приучавање сељаштва штедњи, јер ова несамо што повећава народно богатство него дјелује и етички, оплемењује. Навикавање на штедњу јача значај човјека. Надаље, наше народне задруге врше селекцију на селу: само честити домаћини могу уопће бити чланови задруге, Нарочито српске земљорадничке задруге, барем раније, биле су у том нада све строге, штавише код њих је читав задружни живот уопће базирао на тој селекцији. При одобравању зајмова задругар мора тачно навести сврху у коју жели потрошити узајмљени новац; циљ мора бити побољшање господарења, а не ма што друго, Свега тога није било код вјересијских удруга, будући да њихов циљ није било привредно и културно јачање села него финансијално заробљавање села од стране власти, ик томе још од стране туђинске власти. Зато је чланом могао постати свако ко је хтио, — радило се је о броју, не о каквоћи; а исто.тако је незадружно и тенденцијозно начело примјењивано у пракси и при одобравању зајмова. Ако дакле на појаву вјересијских удруга гледамо са тих тачака гледишта, неће нам бити тешко утврдити, да оне не представљају задружни покрет у ономе смислу у ком су то наше народне задруге. Зато је психолошки била посве разумљива појава отпора противу тих задруга у народним хрватским и српским редовима, као што је природно било и огорчење што државни парламенат у Будимпешти доноси закон о задругама на 20 година послије западно-европских држава, а и онда тек ствара монструм од закона намећући задругарству за тутора државну владу и убијајући сваку иницијативу за рад на задружном пољу.

285