Nova Evropa

govori, pod svojim punim potpisom, i kad se već G, Vojnović rešio da pred javnošću prizna da se ona sumnja odnosi na njega, a hoće od sebe da je odbije, onda nije bilo druge do da stvarno, dokazima, pobije tvrdnje G, Hinkovića, ako može, pre sveda s pomoću svedočamstva samog G, Ristića, koji je živ, Nego, s ovim ulazimo već u suštinu same polemike; a hteli smo, pre toga, da se još malo zadržimo na tonu G. Vojnovića, za koji smo rekli da ga ne odobravamo,

Ima naročito jedno mesto u odgovoru G. Vojnovića, u po“sledu tona i načina borbe, koje nesamo da ne odobravamo već radi kojega G, Vojnovića oštro osudjujemo, Štaviše tvrdimo, da to mesto baca sen unatrag na celi njegov odgovor, te ga ртkazuje u mnođo gorem svetlu nego što bismo bili mače skloni — naučeni na naše veoma Žučne i preterane raspre u javnosti, osobito po tonu — da ба primimo. To je mesto svakako trebalo da izostane, Onde g9de govori o napadaju G. Hinkovića na ondašnju »kr, srpsku vladu«, koji kvalifikuje »kao dokaz do kojega se stepena niskosti,.,, mogao spustiti jedan sin toga sad istog naroda«, otvara G, Vojnović zagradu pa kaže: »{sin) ako ne po krvi,a topoadopciji,a možda je bašutom cela tajna ovoga fenomenal« —, aludirajući na Židovsko poreklo G, Hinkovića, U toj vezi, ta aluzija, za naš ukus, prenosi sve simpatije objektivnoga čitaoca i poznavaoca prilika na stranu G. Hinkovića, i izaziva mnogo oštrije merilo. za ostale reči i navode u odgovoru G, Vojnovića, kojima bismo inače, kako rekosmo, bili skloni i da kroz prste, odnosno kroz redove, progledamo, pa da — pola popijemo a pola Šarcu damo, Ovim ispadom, G, Vojnović nije ni za trun diskvalifikovao svoga profivnika u našim očima, ali je lišto sebe prava na obzire s naše strane, jer nam je, instmktivno, otkrio jedan kutić svoje duše kojemu bi »zanimljivo bilo tražiti duboke mračne izvore i pokretače«,,,, Nema poraznije osude za ovakav mnekulturan i neblagorodan ispad od poslednje rečenice u odgovoru G, Hinkovića: »Mada sam po krvi židov, neka mi bude Bog svedokom, nastojao sam vazda iskreno da budem veran sin ove moje ljubljene domovine hrvatske, u kojoj sam se rodio i u kojoj želim da počivaju moje stare kosti« Ko poznaje G. Hinkovića i njegovu prošlost, taj zna i oseća da ovo nije neka prazna sentimentalnost ili captatio benevolentiae čitateljeve kakova frankovačkog zakulisnog advokata, koji bi da plaštom patrijotizma pokrije svoje prljave kšeltove, već iskrena reč čoveka koji je ceo svoj vek i sve svoje sposobnosti posvetio radu za narod i za opštu stvar, reč koja nam ide k srcu, i koju mu može potomstvo, u trećem licu, staviti kao epital na nadgrobnu ploču kad bude zaklopio zanavek svoje oči, Ne že-

51