Nova Evropa
луђера"“; а у „Књижевним Новостима“ (за 1824) певао је дитирамбе свом омиљеном песнику у епу „Бајрон“. — Један други руски песник, Вењевитинов, који је у раној младости умро, тако исто је био један од првих и карактеристичних представника руског бајронизма. Као младић писао је чланке о Пушкину спорећи му титулу „руског Бајрона". Од њега је драмски пролог „Смрт Бајронова"“, који према Веселовском, „стоји по страни у плачевном хору руских стихотвораца дуФбином мисли и саосећањем према ослободилачком напору“. 0 je прекинула његов рад на, једном роману под насловом
ри љубави", чији је херој требао да буде Печоринова кова. — И Браћански, један од најталентованијих, писац који је био толико много под превлашћу француског осамнаестог века, _ такође пада под Бајронов утицај, описујући (чак у стиховима „Имитаторима“, тојест: руским бајронистима) идеалну, „окружену вечним светлостима", личност Бајронову у његовој борби са судбином и људима,
Бајронова борба противу духа свога времена имала је нарочитог одзива код слободоумних умова у ондашњој Русији Разлог зато била је она неподношљива атмосфера под јармом Николе Првог, оно гоњење сваке јаче и неконвенцијоналније идеје, А изгледало је као да тој привлачности још више помажу они узгредни елементи у Бајроновој поезији, онај фатализам, подчињавање судбини, што је давало Бајроновој психи толико оријенталан колорит. „Лаж, цинизам, безочност, поквареност владајућих, тлачење, што је све доприносило неизбежној жетви људске беде, произведене тим стањем ствари, нагонило је Бајрона на непормиљиву побуну и борбу. То га је чинило огорченим, разбешњавало га је; но иако је то било толико снажно, пркосно, злотворно, — ипак је он осећао да Ће заслужена награда зато доћи", како каже М. Арнолд у свом есеју о Бајрону („Еззаувз пл Сина вта“, Зесопа Зепез). Затим, она снажно убеђујућа магика његова стиха, она „савршеност искрености и снаге“, како каже Свинберн, која је помогла да су Бајронова дела тако брзо постала позната са једног краја света на други, У тој савршености, изгледа, лежала је она привлачност која је недостајала Вордсворту, и учинила да тај велики енглески песник остане странцима готово непознат, мада је он био на много места далеко већи од Бајрона.
Бајрон несамо што је био у стању да појми дух свога времена, већ је такође могао и да пронађе најпогоднију одговарајућу позу. Он је успео да открије најсензитивнију жицу код својих савременика, тако да је додирнувши њу учинио да сав систем затрепери у једном акорду:
„If I laugh at any mortal thing „Alko se na nešto smrtno i osmehnem, a Tis that I may not weep..." „Smejem se da ne bih plakao . , .“
61