Nova Evropa

шевичког опортунизма, и њихове управо генијалне способности прилагођивања и једноставности њихова правца и напора да се под сваком ценом одрже на власти (демагогија, мир пошто пото, колебања у политици према официрима и буржоазији, својој и туђој, интелектуалцима и чиновништву, најзад према сељацима и војсци), Али тим поводом мало нас чуди најивност Садулова, његова слепа вера у бољшевичку лојалност и добру вољу, која се и према њему лично понекад показала више него сумњива (тако су они, например, штампали без његова знања и пристанка једно његово писмо, ухваћено приликом претреса у просторијама француске Војне Мисије). Ова најивност објашњава се извесним романтизмом нашег аутора, његовом заљубљеношћу у своје јунаке — Љењина, Троцког, Луначарског (о другима он. говори само узгред, и већином безначајне ствари), па иу ,јунакињу“ — Колонтај, у коју (узгред буди речено) Садул као да. је био заљубљен несамо политички и идеолошки,,. Он неће њима да одузме ни неке буржоаске врлине, заборављајући да: њихов морал и њихова политика одбацују све обичне врлине и буржоаске слободе, и политичка права народа, као, предрасуде“ без вредности, ако не служе за ојачање комунизма, који ће једанпут за свагда препородити и усрећити човечанство. Ову темељиту разлику између обичног и бољшевичког морала, који не зна за обзире ни према чему другом, обично пуштају из вида апологети бољшевизма као што је Садул, Најиван је Садул и када брани распуштање Уставотворне Скупштине од стране Љењинове владе, ради тога што је та Скупштина. изабрана тобож пре Октобарске Револуције (што је код Садула вероватно случајна погрешка), те тобож није одговарала. расположењу сељака, Најиван је даље и онда када пева славопојке систему Совјета. који обезбеђује тобож непосредну демократију, контролу бирача над посланицима и одборницима. и њихово право да своје делегате у свако време опозову. Он очигледно није потпуно схватио суштину бољшевичких метода и тактике, па ако је био углавном на правоме путу и многе ствари одлично запазио, то је зато што је остао у многоме погледу конзервативац, те је зато за њега оно преко чега су бољшевици одавно прешли остало увек каменом спотицања. Романтичко схватање, и најивност показује иначе паметни и добро обавештени Садул и када ватрено говори о могућности за Антанту, да помогне бољшевике противу Немаца, да заустави са својих неколико стотина официра и војника немачку офанзиву у очи Бреста, или да реорганизује црвену армију још онда када је у Москви већ седео Мирбах са својом огромном пратњом, Тај његов романтизам постаје понекад чак и непријатан, када прелази у сувише јако и истакнуто самопоуздање и охолост, кад за себе мисли да је генијалан, тако да понекад.

111