Nova Evropa

цање сваке друге идеје-водиље која би водила истоме циљу; тако је код Г. Радића нарочито несимпатично то што стално тврди, да је његова основна идеја сељачка држава, и раднички (земљораднички) фронт према поквареној господи, док у ствари једнако оперише хрватством, те се распиривањем племенског нацијонализма одржава у популарности код својих маса, обећавајући им противу српства помоћ сваковрсних правих и измишљених непријатеља ове земље: час талијанских фашиста (пре Рапалског Уговора), час Бугара и Маџара, час неке Дунавске Конфедерације, а онда опет Западне Интернацијонале (британске и француске), па сад ево и Комунистичке (бољшевичке) Интернацијонале, А није ни прстом мрднуо, или се чак (при ранијим покушајима из Београда) противио, да дође у ближу везу са србијанским земљорадницима и са југословенским радништвом !

Г, Радић пати од фиксне идеје, да ће некога на страни танути тужаљкама, те да ће тај неко подићи силне војске да освети неправду која се чини хрватскоме народу. Уистини, Г, Радић опија својим речима понајвише сам себе, па онда своје присташе у »Слободном Дому«; његова писма из иноземства класични су примери оваке самообмане и обмане, у њима је на забаван начин измешано оно што се Г, Радићу снило с оним што би му било мило,

Колико, уосталом, мало стварног успеха има овака пропаганда рушења државе споља, и како је лоше изабран час зато — после закљученог Светског Мира, и у доба кад се југословенска државна свест почиње формирати и насупрот свој лудости и покварености професијоналних политичара — показују најбоље држање и говори британског и француског премијера (које Г. Радић стално истиче као своје пријатељеј који — под утисцима недавних историјских догађаја — и данас још говоре о — Србији, место о Југославији; док незванично, тешко да има и једног одговорног политичара на Западу да није Г, Радићу, околишући или право у брк, дао савет, да београдски режим руши у београдској Скупштини, и да се за права своја и оних које заступа бори код куће а не потуцајући се по Европама с лажним пасошима, и алармирајући страни свет да у Хрватској гори зато што се он (Радић) боји да га не премлате ГГ. Пашић и Прибићевић,

Под непосредним утисцима свога лондонскога боравка, Г, Радић је већ и дао био упутства своме штабу да иде у Београд, па је зацело мислио и сам поћи за њима, Али га је онда онај несрећни последњи политички експерименат ПашићПрибићевић задржао, и отерао чак у Москву, где га његова словенска крв и јужњачки темпераменат нису задржали да не улети у Трећу Интернацијоналу. Како ће се из ње извити, то је његова ствар, али је поуздано, да сад може и мора

133