Nova Evropa

низације комунистичке странке, и да јој је тачно прорекао дуг живот. У сваком случају, књига Велсова остаће заувек сведочанство из прве руке за познавање Русије у доба последњих месеца „ратног комунизма“.

ТУ, Едуард Ерио (Едџчага Негг1го)

Док је Велс посетио и видео Русију посред њених несрена и беда, до којих ју је довео био, поред других разлога, поглавшто „ратни комунизам“, француски политичар, данашњи председник владе, Ерио, отишао је онамо на краће време с јесени године 1922, те је посетио Петроград, Москву, и Нижњи Новгород (на Волги), па се преко Харкова и Кијева вратио у Француску, где је објавио књигу „Нова Русија" (датирану 15, новембра 1922)/) Он је Русију затекао после кризе „ратног комунизма" и после чувене глади од 1921, у стању извесног опоравка, проузрокована на првоме месту услед „Неп“-а. Историчар по струци, бивши доцент историје, књижевник и новинар, дугогодишњи председник општине („тајте") другог града Француске (Лијона), председник радикално-социјалистичке странке, бивши министар и сенатор и народни посланик, Ерио је ишао у Русију у пратњи свога присног пријатеља посланика Даладије-а (садашњег Министра Колонија), да се на лицу места обавести о правом стању ствари у Русији, и да ступи у додир са Совјетском Владом, те види шта да се даје учинити за успоставу нормалних односа између Француске и Русије и за заштиту интереса француских грађана, на првоме месту ситних рентијера (међу којима је било мноштво његових бирача, који су били јако материјално настрадали приликом велике руске катастрофе). И он је имао, као и Велс, исте две неприлике за своје информације — непознавање језика становништва и скученост временску и просторну за своју анкету. Али је он са много више пажње посматрао оно што му је било суђено да види, и анкету је правио много дубље него знаменити енглески романописац-фантаст, који је своју задаћу схватио више као уметник и турист, док је Ерио био на првоме месту државник и политичар, па онда привредник, и напокон обичан путник и посматрач. Његова књига, поред политичке и економске сврхе самог путовања, и публикације утисака. путникових, има несумњиво и велику књижевну и праву уметничку вредност, јер Ерио уме и воли да лепо пише. (Ево једног пасуса за илустрацију ове опаске; „Зар нема извесних нијанса чак и у црвеној боји7 — Ја сам ово запазио шетајући по галеријама слика Румјанцевљева Музеја у Москви, Црвени

* Edouard Herriot, »La Киззе Nouvelle«, J. Ferenczi et Fils, Editeurs, Paris 1922, crp. 302.

306