Nova Evropa

политичка скупштина прошлога века, и на њој су учествовали седамдесет представника најглавнијих бугарских градова из Турске, и бугарских колонија из Румуније и Русије, На челу споразума стоје потписи: Евлогија и Христе Георгијева, из Букурешта; Шопова, из Исмајила; Николаја Мироновића, Тошкова, и В. Рашева, из Одесе; пуковника Кесјакова, из Петрограда; митрополита Панагета Полоњанског и Паскала Кантарџијева, из Трнова; Михајла Колона, из Сливена; Стефана Берова, из Брајиле, Скупштина је сазвана иницијативом српскога представника у Букурешту, Магазиновића, и руског, Офенберга. Најважније тачке овог споразума биле су ове: друга, по којој се Југословенско Царство има састојати из Србије и Бугарске; пета, којом су озакоњена два језика за службени, српски и бугарски, и девета, о саставу владе,

Исте године (1867) образована су у Букурешту два комитета, румунски и бугарски, који су ушли у преговоре о општој акцији двају народа. Либерали министра Браћана и „тајни централни бугарски комитет“ склапају уговор под HacnoBoM „Act de coalitiunea sacra intre Rumanii si Ви! бат", који се састоји из седам чланова, После овога, влада у Београду, с разлогом, стала је сумњати у искреност Бугара : противно споразуму о југословенском царству, Бугари су закључили уговор о стварању влашко-бугарске државе. Та сумња појављује се и у самог кнеза Михајла. Српска влада се тада стала приближавати Гурцима, затим је изагнала из школа Бугаре, и распустила бугарске легијонаре. Русија је ово схватила као последицу уплива Беча, посумњала у Србе, и коначно се окренула Бугарима. И само годину дана доцније (28. фебруара 1868), под притиском руске дипломације, Порта ферманом ствара Егзархију, независну бугарску цркву, којој на чело поставља Антима, првог бугарског егзарха, а од. 74 хришћанских епархија Бугарима додељује 25, Грцима 37, Србима само 4, а осталих 8 сматра за мешовите, Услед овога, и услед убиства кнеза Михајла, Србија је сасвим запливала у аустријске воде,

ако је срушена идеја о југословенском царству, и ударен темељ великој санстефанској бугарској држави.

ПЦ

И после свега овога, бугарски револуцијонарци нису прекидали везе са Београдом, Само они не стоје више у додиру са београдском владом, већ с опозицијом у Београду. Бугарски емигранти у Букурешту, за свој лист „Знаме",. добили су (1875) из Београда 150 дуката, Исте године, кроз „Знаме", ови револуцијонарци обраћају се на „Рад“ и „Будућност", српске крајње-опозицијоне листове, и траже од њих

314