Nova Evropa

уз нас! Могао је да створи себи богатство'. „Ох! али, рече једна присутна личност, која ме је случајно познавала, „његови принципи беху против тога! „Принципи! узвикну Господин Муреј, напустивши свој карактер Доминија Сампсона, и са потпуним тоном једног дворанина, —- „принципи2 као да никад није чуо о таквим стварима..."

Друштво је било пуно лажних односа и лепих спољних форама. За Ш]елија је казао Хант у есеју о њему: „Да се он сад понашао уљудно у очима ортодоксних, он би отишао у Лондон с намером да „протера своје" („зоб 115 м!1а 0215"), и да постане достојним чланом друштва; другим речима, ов би преварио неколико служавки, или би бар базао по хотелским салама; и затим би благословио остатком своје телесне конституције какву младу даму из свога сопственог ранга у животу, и смирио би се као савестан прквено-краљевски човек, можда и као члан друштва за сузбијање грехова, То је прописна рутина, и даје вам право да будете дидактичан,“ Гроф д' Орсеј је такође, мало доцније, био прогањан сличним потајним острацизмом, и Џатмор је уставши у његову одбрану узвикнуо: „А све је то било у Енглеској, где свет који то може себи да допусти измењује међусобно жене парламентским актима, дајући и примајући процењену разлику у вредности артикла у фунтама стерлинга!" „У Енглеској — где се ни о једном ожењеном човеку из бољег друштва не мисли горе, нити га грђе третирају пријатељице његове жене, зато што се сумња да он држи једну или две љубавнице..."

Па зар је онда могло да што друго боље задовољи те генерације мрачних, смелих, и дивљих Конрада и Лара7 Тешко. Вордсвортова мирна, плацидна филозофија, равна и блага као површина његових језера, није била за њих. Добродушни Чарлс Ламб је могао да буде симпатичан само ужем кругу читалаца, Интелектуални Колриџ није био приступачан свакоме, док је болесне Де-Куинсијеве снове обвијала готово непробојна магла његове атмосфере пуне опијума, И док су песници певали оде самоћи, нико можда није био тако дубоко усамљен у својој средини као што је то била трагична фигура критичара Хазлита. „Мали" Мур и његове ирске мелодије већ су имале више успеха. За Шелија није скоро нико нарочито марио, а и он се тамо у Швајцарској није ради тога толико жалостио. Китс није био још довољно „пронаБен", — али Бајрон, Бајрон је био јунак дана, Бајрон је бацио у засенак и самог Гашпара из Аботсфорда.

Лондон је тражио уметнике. |Његови су салони били широм отворени несамо правим песницима, већ и сваком приљежнијем аматеру. То није био више онај хладни, сурови Лондон, у коме је чак и једном Голдсмиту била јединим прибежиштем фамозна Отиђђ Зтеећ, и у коме је морао да оду-

382