Nova Evropa

градовима, избеглице тада постају решавајући фактор. Отуда се тврди да је београдска општинска управа у рукама радикала само благодарећи великом броју руских избеглица који живе у њему. Тако данас неподаници Југославије могу ипак да бирају, јер су их судови увели у бирачке спискове; самим тим они су стекли и пасивно бирачко право; могу бити бирани. Сконцентрисане, једног дана избеглице могу добити у руке општину каквог великог места и ту „бдити" над интересима домородаца, Мало теже, али је ипак могуће, да једног дана убаце човека своје крви у Народну Скупштину, да тамо ствара законе и кроји капу Југославији,

(Све је ово могуће због тога, што судови при примени разно тумаче поменуте законе, што у њиховој примени није постигнута једнообразност, што још нема једног Касацијоног Суда за целу земљу са седиштем у Загребу, какав је предвиђен Уставом. А главни узрок ове могућности лежи у томе, што је данашњи режим, једним опипљивим начином, бирачко. право за руске избеглице претворио у обавезно гласање ових јадника. Држава тиме само губи у квалитету, али зато режим добија у квантитету...

Нити Руси у Југославији треба да траже изборно право, нити им га ми можемо дати. Они су само наши гости, У Југославији они имају право политичког азила, али не и право политичког мешања у наше домаће распре. Ко у њих непозван улази, не пролази добро, па ма то био и најмилији гост. Ако кажу, да се мешају у наше ствари из љубави према нашој отаџбини, онда су лицемери; не може човек имати истовремено две отаџбине, и подједнако волети Русију и Југославију. Ако би признали, да то чине само по заповести данашњих режимлија, онда би им се још и могло опростити, Али би тиме данашња влада добила још једну, и то најтежу, оптужбу: да избеглице-паћенике претвара силом у своје политичке пандуре, да данашњи чланови владе искоришћују и морално у Југославији оне људе које су, пре тридесет година, матери“ јално искористили у Петрограду.

На територију Југославије, на самој граници, има врло много избеглица-Срба, који су још 1915 пребегли из грчке Македоније. Село Бојанчиште, например, броји стотину избегличких породица. Девет година они стално живе ту, где су купили земљу и направили куће. Испуњавају све обвезе према држави: њихова деца служе нашу војску, похађају наше школе. Али им је просто забрањено да се мешају у јавне послове, „јер су то грчки поданици". И данас ове српске избеглице, у сопственој држави, немају ни активног ни пасивног бирачког права, докле руске избеглице треба да имају и једно

и друго! 52