Nova Evropa

дербега, чијем је духу и испевао ону немачку песму, од које смо горе навели неке стихове, те по чијем се имену и сам потписивао (Castriotto d Albanie), Sa свога боравка у Бечу (1784), дружио се Зановић нарочито много са прногорским владиком Петром Петровићем, па „се чини готово непоњатним, како се је могао усудити да чак и пред самим владиком устраје у својој улози Кнеза од Албаније" (Брајер. 143), док је под оно писмо пару Јосифу Ш, од којег смо неке делове горе навели, потписао, да се бележи „с највећим поштовањем и осећајима смерности, што их чедан и несрећан кнез дугује моћном и срећном свом другу, Вашега Царског Величанства; Stičpan An ibale Prince d'Albanie".

И Зановић дакле тргује и оперише са војском од десетина хиљада Црногораца и Албанаца, као — неколико година касније — његов мање даровити, и мање песнички расположени, али не мање дрски и активни сабрат у жељи за круном и за престолом, „граф“ Вујић, чије је кнежевско порекло још мутније него Стјепана Ханибала, јер — како рекосмо — он је однекуд из уже Угарске, те је Црну Гору учинио само својом адоптивном отаџбином, удруживши се онда за своје планове са црногорским самозванцима и сплеткашима, међу којима Драговић истиче нарочито „губернатора“ Радоњића и јеромонаха Стефана Вучетића (којега је владика Петар, ради злих дела, лишио јавно свештеничког чина, и проклео). По својој дрскости и по величини планова, он се приближује Зановићу, а по духу и делима спадају они у исту категорију, као „људи који немају истините љубави ни к Богу, ни к Царици, ни к своме народу, но су све њихове намере упућене к тому како ће господару касу покрасти, а народ преварити", како Вујића и Радоњића описује херцеговачки архимандрит Аксентије Никшић рускоме канцелару, из Беча јуна 1796 (види у Драговића, стр. :61),

Ми смо се задржали само код ове двојице пустолова под кнежевским именом, Зановића и Вујића, који су можда били понајистакнутији и понајдрскији, а друге неке смо само споменули по имену (по М. Брајеру и М, Драговићу). Има, међутим, још познатих сличних типова у нашој историји; особито у историји наших приморских крајева, Црне Горе и Боке Которске, на чијем тлу они — из разних разлога — понајлепше сазревају и успевају. Несамо јужњачко небо и отворено море, него и саме прилике и близина Италије и Млетака, и романско порекло знатног дела онога народа, морали би се узети у обзвр при дубљем испитивању и тумачењу појаве, да баш они крајеви обилују овом врстом пустолова, и да у њима понајбоље долазе до израза оне људске мане, али — не треба заборавити у исти мах и оне позитивне особине, које су потребне за успешну комбинацију душевних својстава оваких типова, Без талента и без знања, Зановић не би могао кроз читав низ

206