Nova Evropa

нарочито се узрујавати, и беспредметно се на томе даље задржавати. Много је озбиљнија и опаснија ствар, за све нас, што исти ти узурпатори власти, у своме неразуму и у својој грешној површности, испадају дефетистима и према вани, приказујући нашу земљу пред иноземством у сасвим кривом светлу, и износећи тврдње или рефлексије од општег интереса које могу бити од недогледно лоших последица за нашу народну ствар. Они то чине било у незнању и непажњи, било у жељи да се „праве важни“, било из других каквих побуда, тек свакако лоше инспирисани и без дугог размишљања. Случај који нам је пред очима, најбоље ће потврдити ово што кажемо, |

Биће ускоро већ две године, откако је изишла књижица проф. Станоја Станојевића „Убиство Аустриског Престолонаследника Фердинанда", коју смо ми одмах дочекали и оценили по заслузи (види „Нова Европа" од 21. септембра 1923), протестујући уједно да оваки „научници“ представљају нашу званичну историју на универзитетима и академијама, Наша се јавност, нажалост, није много позабавила овом књижицом, иако је могла видети да иностранство бележи с интересовањем њену појаву, поглавито услед тога што је у исто доба угледала света и у немачком преводу (нашег пријатеља Г. Х. Вендла), Тек пре два-три месеца констатовао је и инострани политички кроничар „Српског Књижевног Гласника“ (види број од 1. децембра 1924), говорећи о интересовању иностранства за питање ко је изазвао Светски Рат, да „никад један Србин није из добре (7) намере учинио своме народу већу пакост него г. Станојевић кад је писао ову књижицу, и овако непромишљено је објавио на немачком језику. Што је он урадио, не могу стотине других сада да поправе. Зар Министарство Иностраних Дела није могло спречити штампање ове књижице, у којој нису сви подаци о сара-

јевском атентату тачни2 ,,.“ Најивно питање, ово последње! Министарство је, вероватно, откупило целу накладу, — да је растуриу пропагандистичке сврхе —, зато

што се у њој може читати, да Г. Пашић и његови доглавници нису „ништа криви“ него је целу ту „интригу“ сплео опет онај несрећни Апис! Како је до ове „историјске истине пуне и целе" дошао господин академик и професор историје на Београдском Универзитету, и како се уопште доказује истина, — шта се то тиче Министарства Иностраних Дела; оно има пречу бригу да, скупа са својим другом од Унутарњих Дела, демантује гласове о терору при изборима, и протерује непоћудне дописнике светских листова у року од три дана, | Међутим књижица Господина Професора носи плодове, Њу не читају и не цитирају само Немци и Американци, да би

194