Nova Evropa

_таја паза поуа стуштхасја, »Рођипа Ападје!а« (1913)

zatim kroz ceo Srednji Vek, i pruža nam divnu sliku Сајоrimljana i varvara, sliku Evrope u ono doba kada se stva»Ostrvo Pingvinajaca« (1908), — to su sve dela de se na nekoliko stranica prikazuje čitava istorija naše Evrope. Njega naročito privlači požudni i sladositrasni 15, vek, zatim francuska i talijanska renesansa, sa Don Kihotom, Rableom, i drugima, te daje masu sitnih finih priča iz toga сидпоба doba kada je cvetala jedna nova kultura, 17, vek, doba Rasina i Molijera, njeća više zanima po svojim delima nego po svom načinu života, Ali je zato 18, vek naročito privukao pažnju A, Fransa. svojim intenzivnim narodnim životom, i otuda će on izvući svoje najlepše knjige: »Misli opata Žeroma Коапјага«, »Pečenjarnica kod pedočke kraljice« (1893), »Bogovi su žedni« (1912) »>sUspomene jednog do= brovoljca« (1902), Dolazi Francuska Revolucija, koja ба silno privlači, te koju je prikazao bolje od svih pisaca, On apsoluino ne voli 19, vek; to je vek romantizma, Šatobrijana i Viktora Isa, Od celoga 19, veka uzima on samo Renana, Isto tako slabo prolazi kod njega i 20, vek, naša sadašnjost, ružna i bez svežine, razvratna a bez ukusa, i cinična bez duha, On prima sadašnjost utoliko što hoće da je šiba i da bude nemilosrdan prema njoj — onako isto kao što je ona nemilosrdna za slabe — te fako daje besmrine tipove iz moderno8 života: Krenkebila {»Crainquebille«), Silvestra Bonara, profesora Beržeret-a (»Historie contemporaine«), »Crveni Krin« (1894) sa Terezom i Dešartrom, i najzad »Komuičnu istoriju« (1903), delo malo poznato ali koje je sam Frans cenio i voleo kao jedno od najboljih svojih dela, I budućnost, najzad, interesuje Anatola Pransa, kao čoveka, a naročito jer je bio socijalista. On daje »Na belom kamen u« (1905), roman crpen iz rimske pro= šlosti, u stvari ispunjen opisima iz budućnosti čovečanstva, Tu je, osim toga, i zbirka njegovih govora »Ka boljim vremenim a« (1906),

Kroz bogato šarenilo Fransova dela mi vidimo nešto što potseća na strašnu tragediju svih genija, koji — kako on sam kaže — vide kostur onde gde drugi ljudi vide sveže meso, On je sebi zagorčao život mišlju; on je patio, kako kaže njegov bijograf Segir, od stalne »melanholije inteligencije«., U svojih 50 knjiga prikazao je celo čovečanstvo, živeo svima životima, pustio svoju reku da teče kroz hiljadu korita, obuhvatio svojom mišlju sve svetove, — ali nije našao sreću, 1 kada, pored pisca, zagledamo u oči čoveku, mi vidimo svu ljupkost njegove ličnosti utopljene u beskrajnu melanholiju, Taj čovek, koji je zasmejavao celi svet, celoga se veka smešio ali se nikada nije smejao. Zatvoren svemu, oftsutan pod večitim osmehom, otvarajući svoju

220