Nova Evropa

добро, радосно, — без обзира колико то вреди са гледишта апсолутног и хладног, Преносе се и пресађују туђе идеје са најплеменитијим намерама, а када прође десетина или и више година, онда ми који смо остали живи, — ми гледамо оно што је било; и гле чуда, како се све то одједаред страшно променуло, како је све то сада детињасто, најивно, незрело,

смешно!,,. Сигурно је то закон о судбини сваке агресивне, топле, свеже, радне, одушевљене личности: док је ту, све је живо, красно, дивно, — а за час нестаје без трага, и не може

да издржи објективну критику, не може,,,

Али, да ли та критика наша роз! ћос, у другом времену, у туђој околини, без непосредне везе, после десет, двадесет, и више година, може и уме да заиста обазна вредност, праву вредност догађаја и личности од онда када је то било, — да ли то уопште може хладан разум, без везе са срцем, чулима, душом 7,,, Или смо ипак, можда, меродавнији да кажемо свој суд ми, који смо Сили присутни, који смо лично све чули, видели, осетили, па ма и неимали званичне титуле за давање арбитраже% ,,, Али све ако га и не кажемо, ако нећемо и не умемо да га кажемо, зар немамо права да, уз упорно и жалосно ћутање, припалимо бар кандило пред наше старе олтаре, и вратимо се онамо где смо постали, у успомени2,,,

раво има рацијоналист Слободан Јовановић, у својој бриљантној књизи о Светозару Марковићу, и право има, и у својој критици на књигу Јована Скерлића о Светозару Марковићу, Занимљиво је, неизмерно занимљиво, како се са Светозарем Марковићем срозава и троши чак и исти Јован Скерлић, —- све по истом закону који смо се усудили горе истаћи, он, Јован Скерлић, бог, деспот, самодржац и врховни вожд српске књиге, од чије су речи или ретка падали неко време у несвест сви српски књижевници,,,

Ипак, има нешто што не треба сметнути с ума: а то је, љубав ђачке омладине, нарочито оне петог разреда гимназије, према Светозару Марковићу. Та љубав, та привлачност, тај конекс и спој, баш у то најкритичније доба ђачког века, испуњава једну нормално и скроз физијолошки оправдану и фундирану функцију, Читање Светозара Марковића је физијолошка. потреба за нашег ђака, исто онако као што је Робинзон Крусе слична потреба у првом разреду гимназије или још раније, Као што постоје закони нормалног телесног развоја, исто је тако и са духовним и душевним светом. Без Светозара Марковића, рекли бисмо, остао би српски ђак петог разреда гимназије духовно и душевно јалов, настран... А онда долази још вредност Светозара Марковића sa толике младе, недоучене Србе, за све аутодидакте, раднике, шофере, богословце, учитељске приправнике, царинике, писаре, влаковође, и т. д., Оно што ће да пробуди дух и душу оних сиротих људи, оно

389