Nova Evropa

Она је даље исказивала своју готовост, „да изда сваког србијанског поданика без обзира на његов чин и његово звање, којему се може доказати да је суделовао“ у злочину, да објави изјаву, коју Аустро-Угарска Нота од ње тражи, и у службеним новинама и у једној заповести војсци. Од десет наређених услова она је усвајала седам (2, 3, 4, 7,8, ги 10) без резерве, пристајући тако, да растури Народну Одбрану и слична удружења (иако скреће пажњу да нити Нота садржи доказ њихове кривње, нити Влада има о томе икакових доказа), да угуши пропаганду јавном наставом, да уклони из службе све официре и чиновнике уплетене у заверу, да ухапси Тан·косића и Цигановића, да утврди пограничну контролу, и да се извини ради свих изазовних изјава које су учинили србијански чиновници и функцијонари, Код трију од десет услова Србија је учинила извесне резерве, које је немогућно назвати претеранима. Она је, прво, нагласила, да непосредна обустава новина не би могла да се изведе без повреде члана 22. постојећег Србијанског Устава, који зајамчује слободу штампе у најширем обиму; али она пристаје да у идућем заседању Скупштине, и то одмах на првој седници, донесе закон који би нападаје штампе „на територијални интегритет АустроУгарске" сматрао преступним чином, и да унесе при „предстојећој ревизији Устава“ клаузулу према којој би се у таквим случајевима могла извршити конфискација листа, Одбијајући овај одговор као недовољан, Аустро-Угарска се поставила на врло слабо становиште, јер је показала да хоће пошто пото нешто што никоја влада у Србији не би могла прихватити без повреде једног од најсуревњивије чуваних уставних права Србије. У другом случају, на захтев да аустро-угарски чиновници узму учешћа у криминалној истрази на српском тлу, Србија је пристала само „утолико уколико се кооперација такве врсте слаже са принципима међународног казненог права, а такођер и доброта суседних односа“. Са мало добре воље од стране Беча, ова резерва није морала да буде запреком споразуму; али је она напросто одбијена. од Берхтолда са чудном мотивацијом да тражена истрага нема ништа посла са међународним правом или са казненим поступком, Само једну једину тачку Србија је дефинитивно одбила: обавезивала се, да ће повести судску истрагу противу лица уплетених у уморство, али је одбила да допусти делегатима Аустро-Угарске било какво суделовање у тој истрази, и то с разлога што би то била „повреда Устава и кривичног Законика“. Овај је одговор Беч излагао као хотимичан неспоразум од стране Србијанске Владе, разлажући да оно што се тражило није имало бити учествовање у самој судској истрази („епаџеће ји стајте""), већ само у прелиминарном истраживању („тесћетсћез"). И овде је очевидно да је — кад би Беч, уместо

473