Nova Evropa

да одговор из Београда сматра само доказом намерног искривљавања, нагласио био своје становиште, те настојао да га, ма и у најкрућој форми, наметне — ствар била објашњена, и нађен тодизг муепа! и у овој тачци. — Коначно, Србија се брижно чувала да јој се не би могло пребацити, да је она непопустљива, па је стога изјавила своју готовост да „прихвати мирољубив споразум“ предајући спор на решавање било Хашком Суду било оним Силама чијим је посредовањем Србија потписала и ону Ноту од марта 1909, коју је сада Беч наводио као исходиште за своју акцију. Јако'је Србија врло вешто нашла за себе врло погодно тле пред Европом, а чврстоћа њене позиције била је утолико јача што је она већ двапута предлагала да се њезин спор са Аустро-Угарском преда обраничком суду, — првипут за трајања Босанске Кризе, а другипут за Фридјунгове Џарнице (децембра 1909), те је сада по трећипут категорички одбијена од Беча. Природни закључак био је, да се београдска Влада није бојала светла јавности у погледу своје нацијоналистичке активности, док се, напротив, Балплац, са целом својом архивом кривотворених докумената и исхитрених велеиздајничких освада није усуђивао појавити пред непристрасним судиштем., Чудно је да Пашићева Влада није ни покушала да искористи своју врло повољну тактичку позицију, те је допустила Западној Европи да заборави ову трократну понуду Србије да се ствар преда на решење незаинтересованим судијама, При свем том је јавно мњење целе Европе, чак и онде где није било нимало склоно Србима, било изненађено контрастом између изванредне строгости аустријских услова и благе умерености србијанског одговора; и тај је контраст само још појачан оштрим коментаром уз одговор који је Беч послао Силама, а још више изненадном акцијом услед које је свако даљње расправљање онемогућено,

Г, Пашић је сам предао одговор своје Владе барону Гислу у аустро-угарском посланству, на неколико часака пред истек рока, фиксиран за шест сати, и премда посланство није удаљено од жељезничке станице више од четврт сата, посланик је са целим својим особљем био већ у возу, који је кретао према границн у 6 ћ 30 т, Гисл тешко да је имао физичке могућности да прочита Ноту, а још мање да је проучи. Истина је, додуше, да је он морао знати, да је Србија, у четири сата после подне, наредила општу мобилизацију, те је бесумње претпостављао, да одговор након тога не може садржавати потпуно покоравање. Али, на другој страни, покушај да се ова мобилизација прикаже као ратоборан чин до крајности је неискрен, Кад се има у виду, да је престоница Србије била одељена од непријатељског територија једино реком, и да се је већ налазила на пушкометној даљини флотиле монитора,

474