Nova Evropa

чула била је: „казнена експедиција“ противу србијанских дивљака. Гомиле су ишле улицом кличући и певајући песму о принцу Јевђену („Чет едје Ел ет") и о његову заузећу Београда пре два столећа. Од широких кругова поздрављен је рат као право „избављење“ („ејпе Егб5ип6“), а маџарски државник гроф Апоњи изразио је осећаје целога свог народа кад је на прве вести о рату, пустио да му се из срца отме поклик „Напокон!“ Он је бар поуздано могао имати задовољштину да зна, да је његова просветна политика у Угарској допринела више него икоји други поједини фактор томе да се поремете односи између Двојне Монархије и Југословена, односно Румуна.

Већ од самог почетка Рата, маџарски полемичари дали су се на посао да оспоре сваку кривњу са маџарске стране, те су нарочито истицали опрезно држање грофа Тисе за првих четрнајст дана месеца јула. Али овај би аргуменат могао да упали једино ако би се прешло ћутке преко метаморфозе кроз коју је је прошао Тиса након 14. јула, те постао један од најнепоколебљивијих заговарача сурове акције, за што је имао неограничено поверење од стране маџарског парламента и маџарског јавног мњења. (Веома карактеристичан за ову неискрену тактику с маџарске стране јесте један чланак у познатом америчком часопису „С rrent History", који је угледао света јануара 1925 под натписом „Мучеништво грофа Стевана Тисе", а који је написао Ернест Лудвиг, шеф аустроугарске пропаганде за штампу у Сједињеним Државама за време америчке неутралности, који се сада опет вратио у Америку да — у име маџарских легитимиста —- води кампању за ревизију мировних уговора.) Још више, потребно је да се нарочито спомене, да док се Аустријски Парламенат за време ратне кризе није могао састати, будући даје садржавао прилично тачнопредставништво народа Аустрије, те будући да би могао изнети лако већину која би била противна, рату — Угарски Парламенат, напротив, представљајући збијене редове маџарске владајуће класе, а непредстављајући ни радничке класе ни не-маџарских народа Угарске, састајао се је као и дотада, образујући чврст фронт у прилог шовинистичке политике, која је кулминирала у Рату, те којој је било суђено да сруши у пропаст стару Угарску,

Прекид дипломатских одношаја, па чак и навештење рата, нису још уништили сваку наду у мирно решење питања, Берхтолд је додуше одбио био и Грејове и Сазоновљеве покушаје и предлоге, али је још увек постојала могућност непосредних разговора између Беча и Петрограда, а томе су биле склоне све Велике Силе, укључујући ту и Немачку, Али кад су једном отпочела стварна непријатељства, било је свима јасно да ће се ситуација одмах из темеља изменити, и да ће

482