Nova Evropa

Пре него што куднуо час да Гисл поступи према својим упутствима, пружила се и последња прилика Немачкој Влади | да задржи Берхтолда од намеренога корака. 21. јула српски отправник послова у Берлину изјавио је Јагову жељу своје владе, да успостави добре односе са Аустро-Угарском, и њезину приправност да испуни све аустро-угарске захтеве у погледу строге истраге ради Атентата, „уколико се год то буде слагало са чашћу и суверенитетом“ Србије; у исто време, он моли Немачку, „да употреби свој утицај у Бечу у помирљивом духу“. Нато је Јагов кратко одговорио, да се је Србија задњих година држала тако мало коректно и лоше као сусед, да се енергична реч из Беча може само очекивати. Нато је јавио Чиршкоме, да обавести Берхтолда о српском демаршу, и о његову одговору, и намерно је избегао сваки покушај да доведе до измирења, Зато није тешко поверовати, да је овај нељубазан одговор Јагова Србији послужио директним потицајем Берхтолду да устраје у својој намери, да постави такове захтеве које никоја влада не би могла да сматра компатибилним са својом чашћу и сувереношћу,

У ствари, далеко од тога да делује помирљиво, Јагов је следећега дана нарочито свратио позорност Берхтолду на један мали детаљ који би, неуочен, могао да омогући интервенцију споља, Ствар је у овоме. Видели смо већ, да Немачка Влада није имала пред собом текст Ноте пре њена коначног усвојења (након самог догађаја Јагов је уверавао Рим, да они нису желели да је виде), али да су их тачно обавештавали од стране Беча о сваком кораку који се намеравало учинити, Тако су они знали, да је Нота имала да буде предата у Београду 23. јула између 4 и 5 сати поподне (према упутству Берхтолда Гислу, од 20. јула), јер је то био најранији моменат када би било сигурно да за њезин садржај неће сазнати у Петрограду пре него што оданде оде Поенкаре (Столберг Бетман Холвегу, 17. јула), Јагову је тада пало на памет, да би, ако би се Нота предала пре пет сати, она могла управо да стигне на време док је Поенкаре још тамо, јер је овај намеравао отићи у 11 сати ноћу (по средњеевропском времену око 91 30). Он је зато послао у Беч преко Чиршког (22. јула) телеграфски абер о овој опасности; и доиста му је одмах Берхтолд одговорио по Чиршком (23. јула) специјалном захвалом за овај миг, јављајући му да је Гисл упућен да одгоди предају Ноте све до 6 сати увече. Овај детаљ вреди забележити, јер показује колико су велику пажњу целој ствари придавали у Берлину, Вредно је додати и то да, иако је Берхтолд говорио о Шоти стално и упорно као о „демаршу са ограниченим роком“ („еше belristete Петагсће“), несамо Гисл већ и Немачка Влада су је одмах с почетка право оценили као „ултиматум“. (Уосталом, и сам

468