Nova Evropa

Берхтолд је, како прича Коврад, још 9. јула, говорио о „ултиматуму“, који ће се имати да преда 22, јула. Његово излагање, да се ултиматумом може сматрати само она акција која доводи непосредно до непријатељства, а не тек до прекида дипломатских односа,може се одбацити мирне душе као пусто нагваждање. Занимљиву светлост баца на ову тачку једна напомена коју је својом руком Вилхелм Ц, на рубу извештаја немачког амбасадора у Џаризу, који говори о француском гледишту, да би требало допустити дискусију о неважнијим тачкама Ноте; Његово Царско Величанство каже: „Ултимата се или извршују или не извршују, али о томе не може бити више дебате! Отуда и назив!“

Тачно у означено време пријавио се Гисл у српском Министарству Иностраних Дела. Био је примљен, у отсутности Пашићевој која је још увек трајала, од Министра Финансија Пачуа, који је одмах, и непрочитавши Ноту, изјавио бојазан да ће, с обзиром на изборе и на отсутност министара по њиховим изборним срезовима, бити физички немогуће сазвати цели кабинет у седницу у тако кратком року. Нато је Гисл

саркастички одвратио, да ће у тако малој земљи као што је Србија лако бити сазвати све врло брзо,

Утисак у Европи,

Прва етапа Берхтолдова плана била је на тај начин с успехом извршена, и Нота је срећно предата у Београду, а да је Европа једва и слутила шта има да дође, Настала је друга, много тежа етапа, — т, Ј, требало је уверити Европу, да. је ова акција разборита, и да није потребно да изазове интервенцију са стране,

Изјутра 24, јула, аустроугарски амбасадори у престоницама пет Великих Сила и у Цариграду, поступајући по упутству грофа Берхтолда, које су примили четири дана раније, предали су владама Сила препис Ноте Србији, и уз то по једно пропратно писмо, у коме се објашњава другим речима оно што стоји у Ноти, те повлачи присподоба између злочиначке агитације Србије на једној страни и великодушне стрпљивости Аустро-Угарске на другој, нарочито на њен доброхотни став спрам србијанске експанзије у годинама 1912—13, Наглашавањем кршења од стране Србије обавезе од 1909, којим се она ставила „у сукоб са вољом Европе“, чинило се као да она хоће да изазове извесне дефинитивне изразе одобрења, коју је импресију још појачавао закључни апел на „све цивилизоване народе“, којим се траже симпатије за настојања Аустро-Угарске, да спречи некажњивост за „уморство краљева као политичко средство“, те да уклони сталну опасност која из Београда прети миру Европе, Берхтолд или није

469