Nova Evropa

неваљала и недопуштена, а која су у прошлим или каснијим вековима била трпљена или чак и одобравана2 И на другој страни, да су неки векови сматрали врлином оно што се раније или касније осуђивало и прогањало. Сваки људски век има своју душу и своју особност, и са тог свог гледишта удара ознаке и границе између дозвољеног и недозвољеног, лепог и ружног. Тако су и успеси или неуспеси просуђивани и гледани са разних гледишта, према своме добу, и сва су добра и сва зла добила своје име и своје место у каталогу писаном или неписаном људског запамћења, И тако ево гледамо, како су и нашој јавности натоварена два зла — управо, у смислу Ларошфукоове максиме, наличја добра, која у очима других могу изгледати и као добра —, која бисмо, како рекосмо, најрадије означили речима: „качачизам“ и „совјетизам“. Оба су код нас наслеђена и показују примарне форме у нашем развоју: индивидуално зло — качаци, хајдуци, осветници, јунаци; и организовано зло; совјети, сеоска већа, суд старешина, кућни аутократизам,

Век сваког људског друштва изаткао је свој сопствени, јединствени поглед на свеукупни мисаони и делатни живот. Појединци који су се отуђили томе упрошћеноме погледу били су или злочинци или генији; први су претрпавани казнама, а други су остајали несхваћени или су стварали преокрете у мишљењу јавности, Тако је то било до наших дана. Тако је било, може се рећи, до јуче. Али тако то није, у својој потпуности, након Светскога Рата, када су прилике, рођене у разголићеној души човека ослобођена свих веза и утега вековних култура, променуле из темеља одношаје у повезаности и друштвености људства, и бациле на површину појединца као јединог носиоца свог властитог света, У том процесу подизања појединца над заједницу настала је оправдана забуна у проналажењу и оцењивању моралних и материјалних вредности, њихових одбрана, а по томе и у појимању ознака и граница допуштеног и недопуштеног, У том општем метежу, ова наша мала југословенска душа, заведена и залутала, показује збуњеност и разулареност у мери досад и невиђеној и необичној. И ми смо, уз остале, изгубили заједничку основу на којој бисмо градили светионик свима заједнички и свима приступачан. Свакога се дана о томе уверавамо. Што једни просуђују као зло, то други оглашују за добро, за разумљиво само по себи. И то,ту се не ради само о појединцима. То су читаве скупине, сталежи, и слојеви. Нити влада поцепаност само у споровима политичких, верских, и филозофских (оносветних и овосветних) финеса, него о самој суштини моралних вредности, о допуштеноме и недопуштеноме у основама и темељима друштва и државе; мишљења су подељена у процени основних добара, која држе

66