Nova Evropa

на окупу и уобличују друштво. И када се све друго рашчисти —- оно друго што се назвало нашим нацијоналним спорем —, доћи ће ово главно да се рашчисти, овај велики душевни спор. Највећи и најтежи. И у томе спору наићи ћемо, мзмеђу многог другог, и на две формулисане појаве о којима нам се мишљења и осећаји јасно деле,

„Совјетизам“, и „качачизам“. Треба загледати до у дно, Када су они из Црнегоре, незадовољни и с политичком променом, а највише незадовољни ради економског пропадања што их је притисло до голотиње и глади, стали дочекивати на друму пролазнике, заустављати возове, упадати у села и односити штогод се је дало однети, тада се рекло, да су то качаци, А за оне који су их — силом или милом — нахранили и напојили, за те се рекло да су јатаци. Њих се све ударило оштрицом закона и прогонима, па су онда и читави одреди оружника и војске слати за њима у потеру, Тако је било и дубље на југу, Тамо се још пронашло, да упади тих „качака“ (или комитаџија, или банда) имају и политичку позадину, А ми сви имали смо притом пред очима живу слику: гледали смо пред собом неколико бркатих, јаких, накострешених, и до зуба наоружаних горштака, који нам довикују: „Паре или живот" !|.,. и осећајући такорећи пушчану цев уперену у нашу главу, или жилаву руку где нас хвата за гушту, били смо у себи готови са судом — такозвани „општи суд“, „опште мишљење"; одобрили смо строге кораке државних власти и били смо готови у свему јој помоћи, Ту није било мишљења подељена, И власт је извршила своје, Качака нема више, ни амо, а ни тамо на југу; или се барем не појављују, То је био тип службено прогоњена качака, — Али има и други један качак, који је остао, О њему је овде реч. Тај се је други увукао у сва наша надлештва, подузећа, установе; и ушуњао се у мишљења и у осећаје свих нас, Он расправља с нама, уверава нас, док нас или не придобије за себе или не умори, У држави је постао фактором без којега се не да ништа учинити. Сви га видимо, слушамо, осећамо; а и они који се буне, који му не подлежу, признају да су према њему готово немоћни, То није нешто што би се као спорадична појава указивало у облику запрека или оштећења добара, већ се јавља као једна неузакоњена норма, а често и као социјална нужда, ради одржања појединца,

Та појава дакле носи у себи оправдање у елементарноме закону о одржању себе, А ту, баш ту, ломе се уобичајени , назори и закони о моралноме и неморалноме, о допуштеноме и недопуштеноме; дотле, до те границе, могућа је дискусија; али кад смо стигли на мост који излучује појединца из скупине, тада он постаје први, постаје свој засебан свет, са својим посебним законима и моралом, Јер уништење самога