Nova Evropa

Славистика у Француској, каже Г. Мазон, приказује се често као једна посве млада наука, која има још много да научи, Да је то погрешно, доказује прво то, што је Француска била прва држава у Европи (изузев словенских земаља) која је основала катедру за словенске језике и литературе, на „СоПебе де Етапсе“, и то још у години 1840; а друго мн то, што та наука у Француској није готово ништа млађа од романистике, па је према томе исто тако темељно израђена и изграђена. Истина је да су у прошлости, стицајем политичких и социјалних прилика, словенске науке потеже крчиле себи пута у Француској; али увети под којима се оне данас развијају доказују најбоље на какво су разумевање наишле у савременој Француској. Уосталом, све до половице прошлог века, словенски језици и литературе имали су нажалост уопште мало стручних филолога који би се о њима интензивније бавили, Француска је, додуше, имала срећу, и доживела славу, да је у њеној средини живео и радио највећи пољски песник Адам Мицкијевић; али он није иза себе оставио одгојен уче- | њачки подмладак. Њега је најпре наследио Робер (Сурпеа Кођегћ), публицист, а затим је дошао на његово место Александар Ходско (СћодхКој, песник и учењак пољски, Године 1885 именован је професором словенских наука на СоПебе де Етапсе пок. Леже (Гошз Гебег), који је свечано отворио Ha „Ecole des lanšues orientales vivantes” предавања из руског и српско-хрватског језика, а још године 1868 издао био своју радњу о словенским апостолима Ћирилу и Методу, те године 1884 превод Несторове Кронике, најславнијег дела старе руске повести. Иза тога следило је издање за издањем, свако са сврхом да побуди што већи интерес француске публике за славистику, Најпознатије и најпопуларније Лежеово дело било је „Словенска Митологија", Леже је био рођени слависта; израдио се готово потпуно сам, студијама и лектиром, путовањима, и непосредним везама по словенским земљама и са словенским људима и учењацима свога доба. Имао је итемпераменат учењака; сигуран поглед, оштру критику, здраво расуђивање, и развијен осећај за науку. Видео је да треба крчити пут славистици и Словенима који наступају, и зато је често пуштао по страни своја властита истраживања, те учио друге само ономе што је сам био научио. Он је славистици дао ону праву оријентацију која јој је дотле недостајала у Француској. Већ од године 1870 Леже није више био сам на том пољу: јавили су се нови учењаци, млађи, који су проширили подручја и видике свога деловања. Почели су се специјализовати у славистици; Дени, Пикб (Епше Расој), Вогије (Мејсћог де Мовпе), Ајзенман, Рео (Коџа Кбац), чија су имена данас свима већ позната. Та специјализација дошла је добро славистици, у првом реду лингвистици, Два учена слависте створили су

250