Nova Evropa

way, tamo su lunch rooms, i elevatori, i зиђмау, 1 candy stores, i salvation army, i movies, i office girls, i chewing gum, i biblijoteke, i drug stores, iCentral Park, i jezera sa čamcima, i rečćistratiom fee, i Riverside Drive, i »Naši u Americi« i mojih šest godina, šest ostavljenih za sobom godina borbe za opstanak, borbe za uspeh, borbe radi borbe, noći bez sna i jutara punih iščekivanja Када polazim da nadjem nov »djob« i ida sretnem novog »bos«-a, - |

Tužno je to, ostavljati Ameriku; još tužnije nego ostavljati Evropu! Ko zaradi tamo ma i jedan prokleti »nikl«, oseti kako je to već postala i njegova zemlja, na koju i on ima prava, gde i on sme da kaže nešto, da vikne, da razmahne okolo, i da se oseti slobodnim kao kap vode u moru, Ali je težak tamo vazduh, Nije svako rodjen da bude rough man ilifaker, A ako si emigrant, ne domorodac, ti ćeš retko kad proći dobro u Americi ako nisi pomalo bilo jedno bilo drugo, Zato i idemo opet u Evropu, Idemo da se nadišemo evropskih proleća, Tako je to! U staroj su Evropi proleća lepa, a na novom kontinentu jeseni, Evropa je zemlja lirike, ljubavi, i snova, — Amerika zemlja obilja, gradjanskih vrlina, i snage,

Govorili su mi kad sam otud polazio: »Šta ćete tamo! Šta ćete u onoj mrtvoj zemlji? Zar da idete da gladujete, i da vam žandari traže legitimacije, i da vas pitaju jeste li odslužili vojsku! Neka, idite, ali ćemo vas videti opet kroz nekoliko meseci gde iskačete na Batery Park, pa se osvrčete na koju ćete stranu! Zar da se sve ovo ostavi?!,,,« I ja sam ulazio u brod tužan i meodlučan, zatvorio se u svoju kabinu, i slušao kroz zidove kako ladja počinje da drhti od pokreta mašinerije, kako svira, polazi, i odozdo sa paluba dopiru Oproštajni uzvici onih koji, kao i ja, odlaze. Nisam osetio snage u sebi da bacim natrag poslednji pogled na osvetljeni Njujork, koji sam te ponoći možda zanavek ostavljao, — тој Njujork, moju veliku varoš što mi je postala i bližom i rodjenijom nego i jedno drugo mesto na svetu,

Na ladji je samnom jedan mali Belgijanac, koji svira prvu vijolinu po orkestrima, On ne voli Ameriku, Već je dvaput prelazio Okeam, i vraća se opet natrag, Ne, on ima majku, i ima jednu malu lepu kuću m bašti.kraj neke belgijske varošice, »Ne, ne, ne!,,,« — kaže on — »to nije život! Radi i samo radi, Od tri sata popodne do pola noći! Pogledajte samo kako su mi se prsti nažuljili od vijoline! Zar je to život ?,,, О, да, ima se para, puno par4, — ali to nije život!,,,« Sa nama je u društvu i jedam agent za limove iz Pretorije u Transvalu, Mlad dečko od svojih dvadesetitri godine, polu Englez polu Holandjanin; on silno voli svoju Pretoriju, svoj posao, i nagovara nas sve da зе Šlo pre preselimo u Transval, Daje nam

303