Nova Evropa

вештине, Године 1803 буде Институт проширен на четири одељења, и то, поред одељења за физикалне пи математске науке, на одељења за француски језик и литературу, те за историју и стару литературу, и за лепе вештине, Коначно, године 1816 поврати Луј ХУШ одељењима стари наслов „академија“, и дефинитивно уреди ред којим ће се звати, према старини: Асадбпле Francaise, Acadćmie des Inscripiions et Belles-Lettres, Acadćmie des Sciences, Acadćmie des Веаџх- Ата, Године 1832 успостави Луј-Филип „Академију _ моралних и политичких наука“, и од тога дана остало је све непромењено до данас.

Наслов „члан Академије" или „члан Института", т, ј, право носити зелен фрак и мач, и убирати чувене жетоне _ (јећбов5), припада данас и Французима и странцима, Француза имаде на броју 280, а странаца 46; од 280 чланова Француза. имаде их 240 почасних и 40 слободних. Академија Француска нема у својој средини странаца; ови сви припадају осталим академијама. Осим правих чланова академија имаде и чланова дописника, и то укупно 290, и Француза и иноземаца зајгдно, Француска Академија је најстарији и најуваженији члан самог Института, и зове се „Академија четрдесеторице" („Асадетје des Quarante“),

Седнице Француске Академије и Академије лепих вештина. нису приступачне јавности, док су седнице осталих академија јавне, Сваке године, 25, октобра, састају се на свечану седницу, под такозваном „куполом“, свих пет академија. Некадања капела колежа преудешена је данас у дворницу за свечане седнице, и урешена је ликовима најзнаменитијих мужева, Француске. Иза главне естраде подигнут је споменик војводи од Омала (Рис а' Аштаје), који је био члан трију академија и највећи добротвор Института, Он је оставио Институту своје огромно имање Сћапшу, музеј Конде (Сопае), и библијотеку, Осим седнице 25. октобра, држе академије, свака. напосе, у месецу новембру и децембру своје седнице, Најпознатија и најсвечанија је седница Француске Академије, кад се обављају знаменита примања т, ј. избор у Академију.

нститут, основан у време Револуције, служи данас као веза између садашњости и прошлости; а будући да се, по речима његова сталнога секретара, на Институту не запажа никакав знак рушења и опадања, будући да му не прети никаква погибао, даје он импресију — или илузију — вечности,

(С, Гасопт-Сауећ, де | Асадепце Дез

Sciences morales et politiques,

(Извод учинио А, С.)

443