Nova Evropa

и објективно обилато награђен, јер су у тим књижевним делима, како рекосмо, лежале скривене трајне и знатне артистичке вредности. Тако дакле препород независне Пољске, њезина унутрашња консолидација, и напоредо с тим важнија улога у међународној политичкој утакмици, крче пољској књижевности пут да заузме место које јој по њеним квалитетима припада,

У овом чланку хоћемо да бацимо један поглед на дуги развитак пољске књижевности, задржавајући се само на врхунцима, и на ономе што и странце може интересовати.

Нацијонални и политички карактер пољске књижевности, у којему се огледа цела повест Пољске, долази нарочито до израза на два разна начина у две главне епохе; за доба независности, и за време ропства. Иако пољски народ излази на светску историјску позорницу још у Х и ХГ веку (у овом другом има већ своју снажну државу), он у то прво доба Jom не даје дела право књижевних. Силе које се тада формирају и гомилају подлежу, у току ХМ века, и поименце од године 1500, утицају хуманизма, а тек око половине ХМ| века долази до бујне и разнолике књижевне продукције, која упија у себе још онда елементе античке културе и хуманизма (углавном талијанског), Главни писци и мислиоци пољски у живом су контакту са најодличнијим хуманистима Запада, воде са њима кореспонденцију, и уносе свој део у опште тековине Ренесансе. Велики песник те епохе, Јан Кохановски (КосћапомзЕ“, 1530—1584), задивљује богатством словенске душе, култивисане свим соковима европске цивилизације. Он ствара пољски песнички језик, који је кадар да изрази осећаје и мисли човека новога века, То је златни век Пољске, па и пољске књижевности. Пољско државно устројство процветало је већ тада облицима парламентаризма, као нигде другде на целоме континенту: грађани пољски постигли су били сва права, — држава улази у њихову свест у пуном значењу речи, она постаје „res publica“, То је доба интензивног јавног и друштвеног живота који се развија хармонично, те који се огледаниу књижевности, дајући јој правац и путоказ за целу будућност.

У ХУП веку, баш као и у осталој Европи, подлеже хуманизам деформацији. Последњи пољски хуманист, управо последњи велики латински песник у Пољској, Мациеј Сарбијевски (Загћјеућ и, зван „Ногабиз Загтансиз"), наишао је на признање у читавој Европи, поименце у Енглеској јоши у ХЛХ веку). Иначе, уз барокну поезију —- која је каткад тек наставак хуманизма —, настају у Пољској већ и епски спевови о народним ратовима, и ствара се занимљива грађанска књижевност, реалистична и сатирична. Али, без трајније уметничке и књижевне вредности, дела овога доба пакао дивилизацију у Пољској у опадању.

515