Nova Evropa

| jeBe које смо ми навели сматрао као правило а оно што је он навео као изузетке.

Што се тиче догађаја у магази Г. Јефтановића, ја сам већ одговорио. Ми млађи, ис нама и покојни Коста Кујунџић, били смо несамо против закона који су донесени у Сабор, и о којима је ту био говор, него смо против њих и опструјирали, Ако је претпоставка за такав рад вјера да ће Аустрија пропасти, као што у тој биљешци наводи Г. Стојановић, онда · смо ми вјеровали у ту пропаст.

Г, Стојановић каже, да ће признати да се преварио ако сад по души рекнем да сам онда вјеровао у пропаст Аустрије, Није потребно да тражим да ми се на ријеч вјерује, јер по души говорим, а могу навести, и осим овога примјера о гласању у конкретном случају, не један него стотине случајева из свога живота којима бих, и ономе који то не би хтио вјеровати, могао објективно доказати да сам вјеровао у пропаст Аустрије, Цио мој политички рад само је једна логична конзеквенција такова увјерења, Ја се ни најмање нијесам изненадио штоје Аустрија пропала; напротив, изненађивао сам се, и још како, што је издржала онолико колико је издржала, и што је било случајева да и она друге туче (као што је било на талијанском фронту) и није била тучена свуда. Да не дуљим, навешћу само један случај. Први политички чланак написао сам равно прије 37 година, у зиму 1888/89 године; био сам онда ученик четвртог разреда гимназије, а чланак сам написао поводом једног писма босанско-херцеговачких владика у коме су рекли да им не требају црквене књиге из Русије, будући да ће бригу о томе преузети на се цар Фрањо Јосип |. Тај чланак дао сам ондашњем уреднику „Босанске Виле" (Г. Николи Кашиковићу), и он га је преко ондашњег сарајевског руског конзула (Бакуњина) послао у Београд да се штампа, Чланак сам потписао; „Један неослобођен Србин", и он је изашао у „Великој. Србији“ коју је онда уређивао Стеван Каћански (Стари Бард). Велико је било моје задовољство кад сам видио овај први чланак штампан; али и изненађење, кад сам видио потпис: мјесто „Један неослобођен Србин" стајало је ту „Један ожалошћен Србин“. Мислио сам: „Не ваља кад се ни у Београду у листу који се зове Велика Србија, не смије за Србина из Босне и Херцеговине рећи да је неослобођен.“ Ја мислим, да је већ у томе потпису првог мог политичког чланка био садржан један програм који може да се оснива само на вјери о пропасти Аустрије. Ја сам тада био дјечак од шеснајст година, и та моја вјера није могла никако бити продукат неког размишљања, него је то била општа вјера народа. Слушајући уз гусле како Срби односе мејдане, како сијеку главе и разбијају војске, слушајући у разговорима шта су све у рату од“

~. полу

ЈУ а