Nova Evropa

који су у Наполеону протераном на оток Елбу обожавали нашег нацијоналног јунака. Он одише зраком Рестаурације и Свете Алијанције, и могао би да се назове Метернихом Револуције. С тим мисленим човеком, који живи као у каквој природној слици старих талијанских тргова, еснафских дупана, и племениташких палаца, међу оним народом из Папске Државе и из грандукалне Тоскане, народа старог, истрошеног, пропалог, али градског и који дуго памти, коме друго не пристаје до црно, Италија Ризорџимента изражава од демократских принципа само онај који је њезин, који одговара њену генију, њеним циљевима, са осећајем тако снажним и тако свесним своје властите историјске индивидуалности да нам дозивље у памет, у свом сјају, мистичку и уметничку Италију Комуна.

Нама се, у овоме моменту, чини, да је могуће истицати независност духа Ризорџимента наспрам бесмртних принципа '89, па чак и његово непријатељство према споменутим принципима, за све оно што у њему има конкретно, историјско, позитивно, и оригинално, — за његово уздање у властиту нужду, а не у право; за природу народа у коме намерава да се учврсти, а чије дно јесте увек и остаће догматско и ауторитативно, дејствујуће а не филозофско; за снагу његових лајичких традиција, али у исти мах и католичких, као што је био лајички и католички дух старе Комуне; за време у које је пао; и, коначно, с обзиром на врлине оног изразитог мизогализма, насталог у Италији у присуству јакобинске Француске, а који је најновија наполеонска доминација била оснажила. Алфијери и Леопарди сведоче о стању духа Талијана наспрам оргија и успеха Француске Револуције. Верни узорци аристократског менталитета свога времена, а тумачи, као песници, пучкога осећања, они прелазе границу преко које духовна Италија Ризорџимента не иде, али не могу да досегну друго до политичку смелост.

Тек је Кавур био политичар „смионих револуција“, нови човек...

Већ од самог почетка, Кавур, један обичан новинар, под сумњом републиканства, хтео је да Пијемонт крочи брже него Револуција у Италији. У томе је тајна његова либерализма, који је, примењен после на целу талијанску Државу, морао све то брже да трчи, и све луђе, док није бежући испред Револуције сам припремио себи пропаст, Брже, Брже од народа бунтовног али патријархалног, и од племства одгојена у војничком духу. И све то брже, То је плахи корак Кавурове политике, Ко чита у „Ризорџименту“ чланак којим Кавур 1848 пожурује Карла Алберта, да полети на одбрану Милана с оно мало пограничних чета, ма и по цену да буде тучен, наслутиће већ Кавура Кримске Експедиције, оне шетње

248