Nova Evropa

пресипало, изнутра истрло, избрисало, и појело сваки знак повести, и која ми је сада блештала, сва изван времена, у чистим бојама елемената, ненасељено лепа, И само зато, да не бих засенио ону сјајну чистоту, ја сам био приморан да јој се дивим и да уздишем за њом из онолике даљине. За Талијане ми није било стало, Мало њих који су ми лежали на срцу, пријатељи и сродници, пунили су невидљиви идеално моју болесничку собу, која се смрачивала; и као бродоломци, који са гребена куда су бачени са својим чамцем гледају како изненадно затрепти сунце поврх смирених валова, и како се брод остављен већ као изгубљен, диже н надуваних једара добрим ветром прилази обали, задржавали су и они, као и ја, свој дах. Ненасељено лепа. Три тисуће година _историје проведених у цвећу незаборавног времена, Три, четири, и пет цивилизација, поништених и поновно обновљених у пејзаж,

Ослоњен о држак своје косе, вртар Болнице Светог Адалберта, близу Опелна, чекао је да брадати старац заврши растезати свој инструменат на последњу песмицу, те да он онда покоси траву и онде где је на својим стопалама стајао сиромашни оргуљар.

(Са последњом нотом падао је мрак, и наједампут су се по оним улицама, празним и без кућа, ужегла светла. Враћао сам се к својој постељи, ужижао лампу, и поновно отварао новине. Сукоби, пожари, крађе, штрајкови, и освете, Новембра "1920, Осећао сам се двоструко изгубљен,

Антонијо Балдини,

(Превео с талијанског, с ауторовом дозволом, Б. Радица.)

Антонијо Балдини. Доктор филозофије {baccelliere in leitere)} од арапско -тосканско-ромањолске крви, Страст за књижевност развијала се у њему постепено, и да су га занемарили, ко зна куда би доспео. Међутим, његова помирљива ћуд донела му је понеко признање и код старих и код младих књижевника. Његови дописи, у „Шизтамопе наћапа"', веома се радо читају недељом у кавани од старих пензијонираца, а писци „авангарде“ злобно му приписују још увек по коју симпатију за старине. Али он је смирени чувар нацијоналног књижевног отечества, непријатељ слободног измењивања, противан свим либертинским програмима, узгајатељ старих књижевних облика. Представљен једампут, од младог неког критичара, као обновитељ синтаксе и интерпункције, он се куне да то није намерно учинио. Будући да је много спавао с главом на књигама, његов је живот тешко причати бојама или изненађењем. Скрупулозан економ својих сила, он лежи на сунцу, на што га сили стара арапска крв, и чека да плодови падну с неба, Његова је она реченица; „Господо, књижевност није

264