Nova Evropa

собом у Црној Гори око свог сина Мирка и осталих доглавника прногорских, који се снисходљиво кроз трајање окупаторског режима дају на службу окупатору. Са свршетком Рата, и након повлачења окупаторске војске, краљеви емисари болно и са страхом гледају за онима што узмичу, грозничаво зебу од оних који долазе, ослушкују корак и прате сен свога Краља, а онда умиру дворећи умирућег, без кичме и поуздања, без труди и крви, и као сувад бивају развејавани новим зраком. Велика Народна Скупштина у Подгорици, 13, новембра 1918, скида са престола краља Николу и његову династију, Црногорци се проглашују вјерним заточницима дјела народног јединства и слободе Срба и Југословена, Европа, међутим, признајући новостворену државу од 1, децембра 1918, није једнодушна у признању подгоричког чина: Италија преузима наклоност и бриге Аустрије за краља Николу и Црну Гору, под заштитом њене дипломације и њених трупа на границама Црне Горе, а уз резервисаност београдске Владе, Краљ старим покличима убризгава задње трзаје у своје редове, те изазива у покрет своју Црну Гору, нагонећи Црногорце да кроз крв, на сам Бадњидан 1918, сљуште с народног тијела и лица заразу његове вишегодишње званичности, која је, ван Црне Горе и ван народа, оличена у њему чинила мобилну, путничку, вербалну Црну Гору, као пасош њеним посједницима за визите појединим дипломатским и финансијским канцеларијама по разним центрима Европе, Фабрикат који брзо пада на берзи интрига противу наше државе, коју краљ Никола не признаје, скрхан законом животног развића нашег народа умире изгнаничком смрћу, осуђен од противника, оплакан од пријатеља. Његовом смрћу усахли су фундаменти његовој политичкој згради, али о његову значају и имену укрстиле су се несложне критике и приче.

Наслиједив славну прошлост Црногораца и својих предака, књаз Никола ступио је на престо у доба када су околна племена српска, Херцеговци и Бокељи, па Војводина, гледали у њему репрезентанта слободних Срба у Црној Гори и носиоца круне једне слободне српске државе, Успјешно вођеним ратовима и устанцима, миловањем Русије, односима с угледним првацима наших крајева, његов је углед растао, док је код куће, богатством и раскоши, настојао дићи се над својим граБанима, Вјеровало се у његово родољубље и у његову државничку далековидност, и остаци тога вјеровања могли су се уочити још дуго, све до посљедњих дана, тако да је, без критичког расуђивања, био уважаван и поштован, па често понегдје и обожаван. Поглавица храбрих племена, он постаје свемоћни владар, чија се снага и утицај осјећају кроз све гране живота његове државе и његова грађанства: он ствара, дисциплинује, организује нарочити систем, даје тон и правац и

322