Nova Evropa

и њој проширење граница и привлачност јужних Срба, који су у борбама и везама помијешали вјеровање и надање, и за које Црногорци и Црна Гора значе поноситу и заслужну цијену а краљ Никола носилац једне српске круне. Повећан центар, појачан супарник, паралисан престиж Србије, укочен и успорен мирни развој њених смјерова, удубљују београдску дипломацију у разнолике претпоставке и предвиђања, и заплићу је у злураду и двомислену игру; њени деташовани спроводници, политички и војни ђенерали, на Цетињу воде прву ријеч и исхрану црногорске војске, у сталном су додиру са цетињском Владом и Краљем, и на око — одлично се споразумијевају. Цетиње води рат, али се боји успјеха и не хита му усусрет: не искоришћава моралну страну војника, не тражи му издашне жртве, које је навикао давати, — најинтимније осјећа, а видно подвлачи, да је повољни исход рата пропаст црногорске државе и династије; тражи канале и везе с непријатељем, —- под оловом политизира. Београдска Влада и Врховна Команда сложни су са цетињском Владом, да се штеди Црна Гора, која треба да ратује на свој начин, и да војска зна; и прногорска војска је то осјетила, и сама на свој начин ратовала.

Црногорска војска бије битке са нејасним јој појавама испред фронта, и загонетним привиђењима иза фронта. Два одреда војске, Санџачки и Херцеговачки, херојски се боре и постижу резултате, Ловћенски Одред мирује, а његови команданти налазе се у опћењу и дипломатским конференцијама с непријатељем, иако су у директној вези с Врховном Командом, Војска у неравном судару пробија непријатељске границе, осваја важне позиције, притискује противничке положаје, врши херојске јурише, прима на себе многобројне навале, упорно и несавладљиво, проријеђена и касапљена, без попуне и резерве, често под опречним наредбама, често без муниције, а најчешће о свом руху и тајину, држи ратну заставу од Грахова па до више Сарајева, Одушевљени, одани и неуморни борачки редови црногорске војске у својим одредима, Санџачком и Херцеговачком, држе све вријеме на својим напорима згомиланог и прикованог многоструко бројнијег нападача, одољевају свима оскудицама, пркосе несташицама, односе значајне мегдане и задобијају славне бојеве на Гласинцу и Троглаву, на Космашу и Мојковцу, на Крсцу и на Бијелој Гори, на Дрини и Пиви, на Тари и Требишници, на Вучјем-Долу и Метаљци, на Илијном-Брду и Билећи, Гату и Застрму, на Грахову, и на многим другим мјестима, знаменитим по крвавом ограшју, Пад Београда и Србије затекао је црногорску војску преко њених граница, храбру и прибрану, још снажну и уздану, свјесну свог задатка, мучену кидањем Србије и у витешкој дужности заштите повлачењу србијанске војске ; одбија насртаје ау-

325